Poznato je da osoba putem verbalne komunikacije potencijalno može da saopšti "sve što želi", tj. može da mašta i laže koliko želi ili koliko ima mašte, potencijala, volje. Ali, tokom neverbalne komunikacije to je skoro nemoguće (isključujemo glumačke uloge i neke mentalne poremećaje).

Odnosno, svako razmišlja o tome "šta želi da saopošti", zatim "koju poruku želi da uputi" ili "kakav utisak želi da ostavi", a reči uvek predstavljaju sjajno oruđe ili oružje da se ostvari namera.

Konkretno, na nečije pitanje uvek može da se odgovori (verbalno) iskreno ili lažno. Međutim, šta god da iskažemo rečima (verbalno), "telo" nas "odaje", a to su određeni nesvesni pokreti, tikovi, trzaji, neverbalni -- telesni znaci ...

Čovek ne može svesno da utiče na telesne znakove ili da ih kao reči (u verbalnoj komunikaciji) stavi u funkciju svojih ciljeva, pa tako i laži. Dakle, čovek ne može da kontroliše tikove na licu, mimiku, gestikulaciju, zatim češkanje (iza uha, nosa, vrata ...), crvenilo, bledilo, treptanje, obaranje pogleda, znojenje dlanova, prekrštanje nogu ...

Svi ovi znaci u neverbalnoj komunikaciji "mnogo otkrivaju", ukoliko se pažljivo prate i tumače.

Dakle, osoba može da "tvrdi" jedno, a ustvari da misli, želi i oseća nešto sasvim drugo ili čak, suprotno. Ponekad, čak ni sama osoba nije svesna svojih unutrašnjih konflikata ili sukoba na relaciji svesno i nesvesno.

Neverbalna komunikacija ima posebno značenje u psihološkoj analizi i određivanju profila ličnosti, jer mnogo govori o našim osobinama, sklonostima i namerama, često ukazuje i na određene psihološke smetnje ili poremećaje.

Postoji grupa psihoanalitičara koja podržava teoriju i naglašava (posebno analizira), da je potencijalno važnije u određenim situacijama ono što se ne kazuje, nego ono što se govori ili saopštava rečima.

Dakle, sve predstavlja jezik simbola na određenom komunikacijskom nivou. Međutim, pitanje je koliko smo pravilno ovladali upotrebom i razumevanjem različitih simbola u komunikaciji.