Na današnji dan pre devet godina, počela je vazdušna intervencije NATO protiv tadašnje SR Jugoslavije.
Bombardovanje je počelo nešto pre osam sati uveče, a Jugoslovenska vlada iste noći je proglasila ratno stanje. Bombardovanju su prethodili neuspešni mirovni pregovori u Rambujeu. Tokom 78 dana, koliko je trajala akcija NATO, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture.
Povod za vojnu intervenciju bio je sukob oružanih snaga Srbije i albanskih pobunjenika na Kosovu.
Odluku o napadu doneo je 23. marta 1999. godine tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana, nakon propalih pregovora u Rambujeu i Parizu, jer su tadašnje vlasti u Beogradu odbile da prihvate vojni aneks ugovora za rešenje kosovske krize, koji je praktično predviđao okupaciju SRJ.
Prva meta napada bili su vojni aerodromi u Prištini, Novom Sadu, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja bombardovanja bar nekoliko puta nije našao na meti NATO projktila. Teško je oštećena infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture...
Tokom 78 dana vazdušne kampanje poginula su, prema podacima državnih organa, 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i policije Srbije i oko 2.500 civila, među kojima 89 mališana, a oko 10.000 ljudi je ranjeno i povređeno.
Tokom napada izvršeno je 2.300 vazdušnih udara, a bačeno je preko 4.000 bombi i raketa.

Bombardovanje je zavšreno 10. juna 1999. godine, potpisavanjem Kumanovskog sporazuma i usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Nakon toga, uveden je protektorat nad južnom srpskom pokrajinom, koja je pre mesec i po dana proglasila jednostrano ocepljenje od Srbije.
Tim aktima predviđeno je povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova, gde su zatim raspoređene međunarodne vojne trupe.

Novi Sad

U 19.55 sati, 24. marta 1999. godine, prve rakete pogodile su Novi Sad, odnosno Policijski centar na Klisi, kasarnu “Majevica” i fabriku “Novograp”.U Novom Sadu su najviše gađane novosadska rafinerija i televizija (zgrada RTV Novi Sad I danas izgleda sablasno, očerupana, s urušenim krovovima i spratovima, svedocima prolaska bombi i raketa),  kasarne, a porušena su i sva tri mosta. 1. aprila u ranim jutarnjim satima srušen je Varadinski most, a dva dana kasnije gađan je i oboren I most Slobode koji je povezivao grad sa Sremskom Kamenicom. Bombe i rakete padale su i na Sremsku Kamenicu, Detelinaru, Vidovdansko naselje, Šangaj i Rimske šančeve. Pogođena je i zgrada pokrajinskog Izvršnog veća.
Prilikom rušenja Varadinskog mosta, 1. aprila, poginuo je Oleg Nasov, a Milan Bajić je nastradao u Šangaju, dok su bombe padale po Rafineriji.

U tim danima, kada je malo ko izlazio na ulicu, svojom hrabrošću i humanošću istakao se Velimir Teodorović, poznatiji kao Velja alas. On je 3. aprila 1999. godine, u noći kada je srušen Most slobode, spasao devetoro ljudi koji su se u tom trenutku zatekli na mostu.

– Bio sam na sredini reke i isprobavao motor. Oko 19.45 čuo sam zvižduk iz pravca Futoga i prvi tomahavk je udario u noseći stub prema novosadskoj strani, iznad Štranda. Most se prepolovio, sajle su počele da pucaju a pomoćni stubovi su se lomili. Video sam kako sa sremske strane dva automobila klize ka Dunavu. Jedna kola su uronila u vodu, dok su se druga zaustavila na svega metar-dva od površine. Požurio sam da pomognem ljudima – priča Velimir Teodorović. Ubrzo je u čamcu, osim njega, bilo sedmoro ljudi. Tek su se odvojili od konstrukcije porušenog mosta kad se čuo još jedan zvižduk. Užarena lopta je okrznula drugi noseći stub i pala u Dunav, preletevši i ljude u Veljinom čamcu. Požurio je ka Štrandu, jer je primetio još dve siluete na novosadskoj strani mosta. Jedan je bio lakše povređen i sišao je sâm do čamca, a potom je uz pomoć još dvojice ljudi s obale prevezao i drugog, teško povređenog snimatelja Televizije Novi Sad.

Devet godina nakon bombardovanja, Novi Sad još uvek nema zamenu za Žeželjev most, Radio televizija Vojvodine još uvek nema zgradu.