Ovaj tekst je nastao ne samo kao želja već i kao potreba da se Novosadska racija nikada ne zaboravi. Dogadjaj koji nazivamo Novosadskom racijom se desio za vreme drugog svetskog rata dok je Novi Sad bio pod okupacijom fašističke Madjarske vlasti. Sve što sam saznao o tom crnom dogadjaju u našem gradu predstavljam u ovom tekstu sa željom da krv nikada više ne poteče novosadskim ulicama.
 

  U raciji 1942. godine, od srede 21. januara do petka 23. januara u Novom Sadu ( kojoj je prethodila ona u Šajkaškoj,a sledila poslednja u Bečeju) ubijeno je najmanje 1300 ljudi. Po evidenciji, koju u Encikolpediji Novog Sada dr Dušana Popova navodi,madjarski fašisti ubili su 813 Jevreja,380 srba,18 Madjara, 15 Rusa, 13 Slovaka, 8 Hrvata, 3. Nemaca, 2 Rusina, 2 Slovenca i 1. Muslimana. Medju žrtvama su 492 muškarca, 418 žena, 177 starijih osoba, čak 168 dece,mladića i devojaka do 18 godina, a mnoge žrtve se samo pretpostavljaju, tako da je pitanje hoće li se stvaran broj ikada i utvrditi.
  Tog 21. januara 1942. godine, nakon što su političke i vojne glavešine Madjarske odlučile da se racija proširi i na Novi Sad, grad je osvanuo opkoljen, a gradjani su plakatima na srpskom i madjarskom jeziku bili obavešteni da je počela racija. Niko nije mogao da izadje iz grada. Sve veze bile su prekinute, a pod pretnjom smrću gradjanima je bilo zabranjeno kretanje ulicama. Ukupno 240 istražnih patrola,žandarma, policajaca, vojnika, od sedam časova ujutro krenulo je da pretresa kuće, legitimiše, hapsi i upućuje pred preki sud...
   Prva dva dana ubijen je manji broj ljudi, ali pravi pokolj  je počeo u petak ujutro 23. januara., oko devet sati, kada su skoro svi žitelji Miletićeve ulice pobijeni na pločniku pred njihovim kućama(preživela je samojedna porodica jer su madjarski fašisti mislili da tu živi rusinski sveštenik).Gradjani su bili ubijani i u svojim stanovima, dvorištima, pred kućama, u Miletićevoj ulici, Rumenačkoj, Streljačkoj(danas Antona Čehova), Dunavskoj, na trifkovićevom trgu, u kasarni u Vovjode Bojovića, na Uspenskom groblju, a najviše Novosadjana ubijeno je i odmah bačeno pod led na Štrandu(gradskoj plaži). Bila je to izuzetno hladna zima, 25 stepeni celzijusa ispod nule. Nisu birali.... Svi su se našli u koloni smrti, muškarci, žene, starci, deca, čak i trudnice. U koloni po četvoro Novosadjani su polako ulazili na gradsko kupalište. Jedna od najlepših dunavskih plaža Evrope postala je mesto nezapamćenog genocida. Prvo je na Štrandu miniran led, zatim su postavljene daske,a zatim je sa ljudi skidana odeća i tako goli su ubijani i bacani pod led. Najstarija žrtva je imala 83 godine, a najmladja svega sedam meseci.

Zločin je trajao sve do 16 časova kada je iznenada naredjen prestanak racije. 

  Vinovnici ovog zločina bili su načelnik Madjarskog kraljevskog generalštaba Ferenc Sombathelji, ministar unutrašnjih poslova Ferenc Keresteš Fišer, ministar narodne odbrane Karolj Barta, predsednik Madjarske vlade dr Laslo Bardoši, pa i sam šef države Mikloš Horti. Neposredni izvršioci su bili general-pukovnik Ferenc FeketeHalmi-Cajdner,vrhovni rukovodilac racije, pukovnik Laslo Deak, rukovodilac racije u Šajkaškoj i Bečeju, i pukovnik Jožef Graši, komandant snaga koje su izvršile raciju u Novom Sadu,viši policijski inspektor Jožef Talijan, komandant žandarmerijske škole u Novom Sadu Lajoš Gal,  kapetan Marton Zeldi koji je komadnovao sa 40 žandarma u kasarni u ul. Vojvode Bojovića, dr Šandor Kepiro kapetan žandarmerije stacioniran u Futoškoj ulici, komandovao je četom žandarmerije sa kojom je došao u Novi Sad iz Makova.
   Neposredni povod za početak racije bio je oružani sukob vojnih i policijskih jedinica fašističke Madjarske i Šajkaškog partizanskog odreda u žabaljskom ataru 4. januara te godine i koji je istog dana bio i završen,a izgovor za raciju je bio potraga za pripadnicima razbijenog Šajkaškog partizanskog odreda koji su se navodno utočište našli u Novom Sadu.
 Medjutim, sramnu i strahotnu raciju smislio je fašistički režim madjarske pod Miklošem Hortijem jer je Hitler tražio da Madjarska pokaže veću lojalnost i ispolji više antisemitizma jer je Mikloš Horti odbijao da šalje madjarske vojnike na ruski front. Da bi izrazio svoju privrženost Hitleru i nacističkoj Nemačkoj, Horti je odabrao «nižu rasu» ljudi, srpske Jevreje, Srbe i druge stanovnike Novog Sada.
  Zverstva madjarske fašističke vojske i policije, nisu odobravali svi gradjani Madjarske. Savest madjarske nacije ogleda se u Endreu Bajči-Žilinskom, narodnom poslaniku u Budimpešti, koji je već prvog dana krvave racije pisao premijeru Bardošiju- « To je tako strahovita greška i takav potres madjarskog pravnog sistema i tako opasna pojava gradjanskog rata protiv čega se mora pobuniti svaki čestiti Madjar.... Poštenje naše nacije nalazi se na kocki.» Žilinski je od Hortija, za kog tada nije znao da je sam planirao raciju, tražio da Bardoš odgovara za zločine i zahtevao da se istina o Novom Sadu saopšti javnosti. U više navrata, to je isticao i pred parlamentom. Medjutim, malo ko je tada u Madjarskoj želeo da sluša i prizna pokolje i zločine. Zločinci su pobegli u Argentinu, a on se i dalje trudio da istina izadje na videlo. Nakon što je Nemačka okupirala Madjarsku, Žilinski je u martu 1944. godine obešen kao borac za demokratsku Madjarsku.

Nove činjenice o Novosadskoj raciji 

U novije vreme su se iskristalisale neke nove činjenice o Novosadskoj raciji, koje su do sada bile nepoznate a koje nam ukazuju da je broj žrtava novosadske racije oko 3000, a ne znatno manji broj koji se pominje kao zvaničan. 

Prva činjenica se pominje u delu «Tircina slikovnica» u kom je izneto secanje osobe koja je preživela raciju. U tom sećanju ona opisuje kako je u toku noći izvučena iz kreveta i odvučena na obalu Dunava, bosa i u spavaćici. Ali fašisti su se umorili i nisu stigli da ubiju sve koje su izveli te noći. Problem koji nam se ovde javlja jeste što ne postoji nijedan podatak u izveštajima da su fašisti ubijali noću na Štrandu. Postoji podatak da je 21. januara 1942. godine (prvog dana racije) 50 osoba iz Sokolskog doma izvedeno na Štrand i streljano. Na osnovu svedočenja mogućno je rekonstruisati imena većine tih osoba. Zasigurno je da je racija završena 23. januara oko 16h, tako da nam kao jedina noć preostaje 22. januar 1942.god. tj. drugi dan racije.

U jednom članku autorke Ružice Galac-Popović postoji takodje sećanje još jednog člana Tircine familije koje potvrdjuje da su bili u toku noći izvedeni na Štrand i da su se madjarski fašisti umorili od ubijanja dok su oni došli na red pa su tako preživeli.Ovo nam potvrdjuje da je te noći 22. janura 1942. godine na Štrandu ubijen veći, ali nama nepoznat, broj ljudi, stanovnika Novog Sada. Medjutim o ovome osim svedočenja ne postoje drugi izvori. 

Drugu činjenicu nalazimo u knjizi dr Andreja Deaka «Pod žutom zvezdom» koja je objavljena posle rata.Dr Andrej Deak je u svojoj knjizi opisao momenat kada je sa svojom porodicom doveden na Štrand tog 23. januara 1942. godine. On navodi da je u tom momentu na novosadskom Štrandu već bilo oko 2000 ljudi. Imajući u vidu da je dr Andrej Deak bio vojno lice sa odličnom sposobnošću za procenjivanje, sto se vidi i iz načina na koji je opisao svoja sećanja u svojoj knjizi, nema se razloga sumnjati u njegovu tvrdnju. Do momenta kada je racija prekinuta svi ispred Deakovih na Štrandu su bili streljani i bačeni pod led. Što znači da je oko 2000 ljudi ubijeno u samo jednom danu.Takodje ne sme se zanemariti ni činjenica da ubistva nisu vršena samo na Štrandu, već da paralelno sa tim streljanjima, ubistva se dešavaju na ulicama širom grada kao i na igralištu «Karadjordje», Uspenskom groblju itd...

Treća činjenica se pojavljuje u jednom članku lista «Slobodna Vojvodina» od 25. januara 1944. godine. Kao što nam je poznato list «Slobodna Vojvodina» je prerastao u današnji novosadski «Dnevnik». U tom članku, samo dve godine posle racije, piše: «Tri hiljade iznakaženih i do gola opljačkanih leševa Novosadjana primili su hladni talasi Dunava.»

Medjutim, postoji i jedan još stariji dokument o Novosadskoj raciji, napisan 31.januara 1942. godine. Autor dokumenta je Nemac sa prezimenom Kampf, a dokument se nalazi u Vojnom arhivu u Frajburgu u fondu vojno-obaveštajne službe i nosi naslov «Madjarske kaznene mere u Novom Sadu».Autor ovog dokumenta je diplomata nemačkog konzulata u Segedinu koji je doputovao odmah nakon racije na molbu novosadskih Nemaca. Novosadski Nemci su bili uplaseni racijom pa su pozvali dotičnog diplomatu radi zaštite. On je razgovarao sa novosadskim Nemcima kao i predstavnicima Madjarskih vlasti. Rezultat tih razgovora se vidi u sledećem delu njegovog izveštaja: «Tri žene,ranije nemačke državljanke,od kojih je jedna bila udata za Jevrejina, a dve udate za Srbe, streljane su u svojim stanovima kraj svojih muževa. Na isti način ubijeno je 13 ruskih emigranata pripadnika Vrangelove armije, o kojima imam spisak, sa njihovim rodjacima. Ukupno treba da je streljano preko 3.000 ljudi, od toga 800 Jevreja. Jedna tačna ponovna provera privremeno nije mogućna. Kada mi je, još pre moga odlaska iz Segedina, od strane komandanta korpusa i yatim u Novom Sadu od madjarskih štapskih oficira priznato 2.300 streljanih, od toga 800 Jevreja, mora biti broj mrtvih,u stvari, mnogo viši. Cele kuće, osobito vile i letnjikovci naseljeni Jevrejima, stoje prazne jer su njihovi ukućani svi do jednoga mrtvi.»Iz ovoga proizilazi da su madjaraski fašisti priznali ubistvo 2.300 ljudi što je skoro dvostruko veći broj od onog koji se uzima kao zvaničan. Ovo je veoma ubedljiv dokaz o stvarnom broju žrtava Novosadske racije. 

Pored ovog postoji još jedan nemački dokument koji je napisao nemački agent koji je boravio u Novom Sadu za vreme racije i koji je sa terase posmatrao ubijanje stanovnika Streljačke ulice(današnja Antona Čehova). 

Nažalost, zbog nepostojanja podataka nemoguće je poimence dokazati da ja stvarno faktičko stanje od oko3.000 ubijenih. 

Mnogo detaljnije i opširnije o svim ovim novim dokazima i činjenicama će se moći pročitati u delu «Racija-jednom zaboravljeni genocid» čije objavljivanje očekujemo, a do tada ovde je predstavljen  jedan deo tih dokaza koji je već  bio objavljen u člancima novosadskog «Dnevnika».