Trg Slobode

Trg Slobode je glavni gradski trg u Novom Sadu i deo pešačke zone. Nastao je nastankom samog grada, a kroz istoriju menjao je nazive: za vreme Austro-Ugarske zvao se Trg Franje Josifa, posle I svetskog rata Trg Oslobođenja a posle II svetskog rata dobija današnje ime Trg Sobode. Na trgu je jedno vreme bila pijaca dok se danas oko njega nalaze značajne građevine.

Na Glavnom trgu od 1781 do 1948. godine stajao je monumentalni barokni spomenik 20 metara visok - Sveto Trojstvo. Podigli su ga zidari katolici koji su na ovaj način želeli da zaštite grad od kuge koja je tokom 18. veka harala ovim prostorima. Na Glavnom trgu 20. februara 1749. godine postavljen je stub srama, na koji su vezivani kažnjenici i gde im je udaran žig.

Spomenik Svetozaru Miletiću postavljen je 1939. godine i rad je vajara Ivana Meštrovića

 Današnji izgled Trga Slobode :

"Zeleni venac", Hotel"Majer", Hotel "Grand", Hotel Sloboda, Dom JNA, Vojvođanska Banka

Kafana "Zeleni venac" imala je dugu i burnu istoriju vrednu pažnje. Prvi put se pominje još 1754. kada ju je otvorio kapetan Sava Nikolić u prizemlju svoje kuće. Prostrana zgrada s tri gostinske sobe na spratu, dve komore i kuhinjom. Potom je pripadala izvesnom Volfu i on ju je do 1768. izdavao za 300 forinti godišnje. Godinu dana kasnije senator Pouzi kupio je "Zeleni venac" temeljno ga obnovio, pa mu je i cena porasla. Vlasnici su se kasnije često menjali. Đorđe Stojković je ovu kuću kupio 1825, Georgiju Kodi ju je prodao 1841, a tokom Bune zakupac je bio Nemac Anton Hortl. Kad je zdanje znatno oštećeno u bombardovanju 1852. godine je uz pomoć kredita obnovljen. Zgrada je tad imala 20 soba, četiri štale, dva magacina i podrum. Gosti prestižne gradske kafane osim pripadnika više klase - senatora, advokata, trgovaca i ekonomista - bili su i vatreni "miletićevci" pripadnici narodne srpske omladine.
Među narednim vlasnicima zanimljivo je ime melenačkog prote Pavla Bibića, koga su nakon smrti 1869 nasledili sinovi Nika i Mita. Karl Kon je zabeležen kao vlasnik 1887, kada je dobio odobrenje da uz bočno krilo proširi salu za ručavanje i kuhinju.
Pred kraj 19. veka zdanje je izgubilo nekadašnji sjaj, kao i probrane goste.
Posle rušenja na njegovim temeljima bračni par Emerih i Regina Majer su 1893. u neobaroknom stilu podigli luksuzni "Grand hotel Majer", koji je 1916. kupio veleposednik Lazar Dunđerski.

Ime "Sloboda" nosio je po završetku I svetskog rata do 1953. kada je postao Dom JNA. Kada je zdanje pretvoreno u upravnu zgradu Vojvođanske banke, narušena je vekovna tradicija postojanja hotela i kafane na glavnom gradskom trgu, a uz to su zbog svojih potreba novi vlasnici drastično promenili enterijer cele zgrade, naročito nekadašnju kafansku salu i stepenišnu vertikalu. Zbog ugradnje lifta uklonjena je teška i ambijentalno izuzetno vredna ograda od kovanog gvožđa, dok je kupola od bakra zamenjena.

Hotel Vojvodina , agrađen je 1854. godine. Prvo ime hotela je bilo Carica Jelisaveta a zatim kraljica Marija. Od 1748. godine pa narednih 100 godina kao vlasnici monopolske gradske pivare menjali su se Mihael Braunraš, Franc Vurmb, Simeon Perišić, Petar Saranda. Nakon bombardovanja 1849 od nje su ostale samo ruševine, koje je kupio Johan Ajgler, i na istom placu podigao elitni hotel i dao mu ime "Jelisaveta" po supruzi Franje Josifa.

Njegov poznoklasicistički primarni spoljašnji izgled, kao ni enterijer do danas nisu bitno promenjeni. Ulična fasada više od 60m široka, s 24 vertikalna otvora spada među najupadljivije u starom gradskom jezgru.
"Jelisaveta je bila jedna od omiljenih mesta okupljanja novosadske gospode, umetničkog sveta, ali i boemije. Naročito kad se u dvorište uselila glumačka bratija u vreme kada je Lazar Dunđerski bio vlasnik hotela.
Kad se kralj Aleksandar Karađorđević Ujedinitelj oženio ruskom princezom Marijom, hotel je u njenu čast promenio ime u "Kraljicu Mariju".
Sledeći vlasnik Gedeon Dunđerski se nikada nije  bavio hotelijerskim poslom, pa je zdanje izdao u zakup Frajdu i sinovima, a kasnije Karku Šolcu. Hotel je reklamiran kao najsavremeniji u gradu, sa 60 moderno nameštenih soba, toplom i hladnom vodom, posebnim kupatilom, najboljom kuhinjom i velikim izborom prvoklasnih vina.

U međuratnom periodu, uz kafanu pored uličnog prolaza, bile su parfimerija "Lukac" i tekstilna radnja familije Prodanović, dok je u desnom dvorišnom krilu bila ekskluzivno nameštena "Žuta sala". Centralni deo prizemlja hotela zauzimala je kafana, gde se odvijao intenzivan varoški društveni život.

Nakon II svetskog rata hotel je nacionalizovan, dobivši novo i danas aktuelno, lokalpatriotsko ime "Vojvodina", ali mu to nije pomoglo da ikad više dostigne popularnost iz prethodnih vekova.

Pozorište Laze Dunđerskog (u dvorištu hotela Vojvodina)

Magistrat je 1892. naredio upravi SNP-a da se zbog tobožnje ruiniranosti opasne po život iseli iz svoje "Gradske dvorane" u ulici Dobrog pastira na Trifkovićevom trgu gde su 21 godinu igrane predstave. Najbogatiji Srbin svoga doba, veleposednik Lazar Dunđerski (1833 - 1917) je o svom trošku srušio zgradu, otkupio sav materijal, angažovao uglednog arhitektu Vladimira Nikolića i februara 1895. u dvorištu "Jelisavete" čiji je vlasnik u međuvremenu postao, otvorio novo teatarsko zdanje. Imalo je 650 mesta u parteru i ložama i na dve galerije, prostranu pozornicu i glumačke garderobe. Pozorište je svečano otvoreno 4/16. februara 1895, a SNP je na ime zakupnine vlasniku plaćalo kiriju od jedne forinte.  Noću, između 27. i 28. januara 1928. izbio je požar na tavanu pozornice i proširio se na celu zgradu. U požaru su uništene najveće dragocensti SNP: najvažniji dokumenti o radu SNP, sjajne dekoracije, kostimi vezeni srmom i zlatom i dugo sakupljana biblioteka pozorišnih dela.

autor teksta: Komarica