Premostiti Dunav podno Petrovaradinske stene je od vajkada bio san stanovnika leve i desne obale. Kako bi spojili dve obale , graditelji su od samog početka birali mesto gde je reka «tanka» tj. najuža , uz samu Tvrđavu , i uporno su kroz vekove gradili mostove na istom prostoru sredstvima koja su im bila dostupna u njihovom periodu.

Jako je malo podataka o premošćavanju Dunava na ovom prostoru u davnoj prošlosti. Za vreme kad su ovde boravili Rimljani postoje samo pretpostavke.Zna se da su Vizantijci, u borbi sa Mađarima za ove krajeve, prešli na bačku stranu kod Petrovaradina 1164. godine, i da je ovde jedan dvorjanin ugarskog kralja Stevana V imao skelu 1267. godine.

Priča o Novosadskim mostovima počinje sa turskim pohodima na Austrougarsku.Sulejman Veličanstveni je krenuvši na Beč 1526 godine, prema nekim istorijskim izvorima sagradio pontonski most kod Petrovaradina preko koga je prebacio svoju vojsku u tom pohodu ( koji se završio loše po Turke ).Tursko carstvo je ovim prostorima vladalo sve do kraja XVII veka i za to vreme su podizali čak devet pontonskih mostova.

U vreme Varadinskog rata Princ Eugen Savojski je preko dva pontonska mosta prebacio svoju vojsku iz Novog Sada na petrovaradinsku stranu i krenuo u napad u kojem je pobedio tursku vojsku.

Od prvih turskih premošćavanja Dunava pa sve do 1788. godine poznato je 48 pontonskih mostova koji su podizani.
 

  Godine 1788. godine u pripremama za austro-turski rat podignut je pontonac koji se održao čak 130 godina. Najzaslužniji za ovaj most je baron fon Hagen po kome je i dobio ime i ostao poznat kao Hagenov most. Pontoni su bili dugi deset, a široki dva hvata, sa vrhovima od lima, isključivo pravljeni od hrastovine i vezivani jakim užadima i lancima, da ih vetar ne raskine i ne raznese, kao što se to u više mahova događalo ranije. Most je bio dug 420 koraka i imao je 32 pontona. Otvaranje mosta obavljeno je uz veliki ceremonijal. Okupljeni narod je sakupljao preostalo tesano iverje, verujući u njegovu čudotvornu moć. Most je bio pod upravom vojnih vlasti do 1847. godine, a od tada se daje civilnim zakupcima. Za vreme bune 1848-1849. godine je pod ugarskom komandom Titelsko-šajkaškog bataljona i preživeo je i bombardovanje Novog Sada sa Tvrdjave. U most je 1852. godine udario jedan remorker i potopio ga, a deset godina kasnije opet ga je srušila jedna lađa, dok se 1896. godine desio sličan slučaj, nakon koga su pontoni otplovili sve do Zemuna.

   Kada je počela izgradnja železničke pruge Budimpešta-Zemun, novosadjani su insistirali na drumsko-železničkom mostu i nadali su se da će pontonski most zauvek biti uklonjen. Međutim, 1883. godine kada je most bio gotov, dobio je samo pešačku stazu pored šina. Ovaj čelični gorostas je bio dug 432 metra, ležao je na šest betonskih stubova ( najširi prolaz je bio izmedju drugog i trećeg stuba i iznosio je 96 metara ) i ulazio u tunel ispod Petrovaradinske tvrjdave kojim je išla pruga Novi Sad-Zemun. Nalazio se uzvodno od pontonskog Hagenovog mosta i nosio je ime Most cara Franje Josifa.Projektovao ga je Karlo Bauman, koji je probio i tunel u petrovaradinskoj steni dug 341 metar. Most je 1929. godine preimenovan u most Kraljević Andrej u čast princa Aleksandra Karađorđevića. Srušila ga je Vojska Kraljevine Jugoslavije 11. aprila 1941. godine. Okupator je 1942. godine obnovio most , da bi 1944 godine bio srušen u povlačenju nemačke vojske.    

Treći most koji se od 1914. godine nalazio na Dunavu kod Novog Sada bio je most lake gvozdene konstrukcije podignut nizvodno od pontonskog mosta. Stubovi mosta, odnosno grupa greda, bili su povezani drvenim balvanima pobijenim u dno reke, a zatrpanim kamenjem. Most je imao električno osvetljenje i bio je dug 261 metar. Nazvan je po austrijskom generalu Oskaru Poćoreku. Krajem prvog svetskog rata novosađani su sprečili rušenje mosta i on im je služio sve do 1924. godine. Te godine u januaru mesecu sante leda na Dunavu su odnele veći deo mosta tako da je morao biti uklonjen. Te zime su naslage leda na Dunavu bile toliko debele da su ih probijali lakim bombama iz aviona. Nakon toga Novi Sad i Petrovaradin su ponovo bili povezani skelom.

   Novosađani su tražili stalni drumski most još od 1904. godine. Prvobitni planovi su završeni još 1911. godine, ali je na tome sve stalo. Tek 1921. godine počinje izgradnja mosta. Most je gradjen prema pojednostavljenom planu peštanskog profesora Silarda Zjelinskog, koji je projektovao ovaj most još pre prvog svetskog rata, po nalogu novosadske opštine. Nastao je rušenjem Mostobrana i Vodene kapije 1928. godine, po ugledu na Lančani most u Budimpesti. Gvozdena konstrukcija dopremljena je iz Nemačke na račun ratne reparacije, a dve firme iz Dortmunda i Stetina izvršile su montiranje. Most je dobio ime po kraljeviću Tomislavu, drugom monarhovom sinu. Bio je dugačak 341 metar, imao je kolovoz širok 7 metara i pešačke staze širine 1,3 metra. Postavljen je na dva betonska stuba, a imao je i električno osvetljenje. Njegova izgradnja koštala je 52.000.000 ondašnjih dinara , što je uveliko premašivalo prvobitne proračune. I ovaj most je srusila vojska Kraljevine Jugoslavije 11. aprila 1941.godne.

    Za vreme fašističke okupacije preko Dunava je radila skela, ali je civilni saobraćaj, zbog ratnih prilika, bio vrlo slab. Za vojne potrebe služio je železnički most obnovljen 1942. godine koga su saveznici nekoliko puta bezuspešno bombardovali. Ovaj most Nemci su minirali 22. oktobra 1944. godine.

   Kraj drugog svetskog rata Novi Sad dočekuje bez mostova. Dunavom saobraćaju skele, ali se od povezivanja dunavskih obala ne odustaje.

   Već aprila 1945. godine, za 20 dana je napravljen pontonski železničko-drumski most. Most je bio dug 300 metara, a služio je do početka 1946. kada je razmontiran.

   Uz ovo privremeno rešenje pristupilo se i izgradnji novog drumsko-železničkog mosta. Izgradjen je na mestu nekadašnjeg mosta Kraljevića Tomislava. Most je građen u jeku udarničkih radova na obnovi zemlje, radilo se danonoćno što je rezultiralo da most bude završen za 160 dana. Gradila ga je grupa inženjera: Miodrag Živković, Panta Jakovljević i Sava Atanacković, a dobio je oblik proste grede po sistemu čelične rešetke. Za rad su korišćeni nemački zarobljenici koji su za nagradu po završetku mosta pušteni kućama. Svečano ga je otvorio i pustio u saobraćaj 20. januara 1946. godine maršal Tito čije je ime i sam most dobio. Mnogo kasnije preimenovan je u Varadinski most. Pruga koja je išla preko njega ukinuta je 1962.godine i most je prepravljen za drumski i pesački saobraćaj. Bio je dug 344 metra i služio je novosađanima sve do Nato bombardovanja 1999. godine. U samu zoru, tačnije u 4,55 časova, 1. aprila 1999 godine most je pogođen sa dva projektila i srušen.

   Nakon izmeštanja železničke stanice sa Limana na današnju lokaciju postaje neophodan nov železnički most. Usvojen je projekat Branka Žeželja i izgradnja je počela 1956. gdoine. Ovaj most je bio dug 466 metara , izgrađen od od armiranog čelika i prenapregnutog betona i imao je dva luka. Završen je 23. oktobra 1961. godine, na dan oslobođenja Novog Sada u drugom svetskom ratu, kada je most svečano pušten u saobraćaj. Nakon što je 38 godina služio, 26. aprila u 1.20 časova 1999. godine za vreme Nato bombardovanja most je srušen.

   Velika ekspanzija grada, preopterećenje oba novosadska mosta i naseljavanje Novosađana na padine Fruške Gore, zahtevalo je izgradnju trećeg mosta. Ovog puta grad nije hteo samo funkiconalan most, već je želeo da taj most svojom lepotom označi i ulazak Novog Sada u 21.vek. Projekat mosta je izradio akademik Nikola Hajdin sa saradnicima Gojkom Nenadićem i Predragom Želalićem. Tako je izmedju Štranda(novosadskog gradskog kupališta) i Kameničkog parka započeta gradnja novog mosta. Dužina mosta iznosila je 1.312 metara sa dva stuba visoka 60 metara i kosim zategama, dok je širina mosta bila 27,6 metara. Povezivao je Bulevar 23. oktobra tj. današnji Bulevar oslobođenja i Mišeluk. Izlaz na sremsku stranu izveden je u vidu dve tunelske cevi. Saobraćaj preko mosta odvijao se na tri trake u oba smera, uz pešačke staze i sigurnosni pojas. Most je izgrađen u krivini reke, a konstrukcija koja je bila teška 9.700 tona, spajana je od gotovih varenih delova koji su napravljeni u Mađarskoj. Glavni raspon između stubova iznosio je 361 metar, a zatege se sastojale od 48 čeličnih užadi, kosih po sredini mosta. Most je pušta u saobraćaj 23. oktobra 1981. godine, na dan oslobođenja Novog Sada. Nazvan je most Slobode. Srušen je kao i druga dva novosadska mosta za vreme Nato bombardovanja 3. aprila 1999. u 19.55 časova.

   Ponovo su skele i mali čamci spajali dunavske obale i Novi Sad sa Petrovaradinom.

   Nakon završetka bombardovanja, pristupa se izgradnji mosta na baržama kako bi se povezale obale. Uklonjen je 18. oktobra 2005. godine, mada prilazne barže i dan danas stoje uz obalu i podsećaju na njega.

   Iako je dobio privremeni pontonski most koji je omogućio drumski i pešački saobraćaj grad je imao potrebu i za železničkim mostom. Izgrađen je privremeni montažno-demontažni most koji je donekle olakšao prelazak preko Dunava. Izgrađen je sa samo jednom kolovoznom trakom i prugom koja ide po sredini, preko njega se vrši naizmenični protokom saobraćaja, ali ipak je preusmerenjem teretnog saobraćaja, rasteretio most na baržama. Takođe je uspostavljen železnički saobraćaj.

Godinu dana nakon završetka Nato bombardovanja , u septembru 2000.godine Novi Sad dobija prvi pravi most. Most ima dve kolovozne i dve pešačke trake i dobio je ime Petrovaradinska duga zbog svog oblika.

Takodje vršene su analize koje su pokazale da se Most Slobode može popraviti i 2002 godine započeli su radovi na obnovi mosta. 8. oktobra 2005. godine Most Slobode je još jednom otvoren,a u rekosntukciji je sačuvao svoj raniji izgled.

Tako je Dunav ponovo premošćen i obale spojene, a Novi Sad je dobio svoje nove betonske heroje.