Bez obzira što su parlamentarni izbori u Srbiji završeni prošle nedelje, građani Srbije još uvek ne znaju ko je u njima pobednik a ko gubitnik niti će to saznati dok se političke partije ne dogovore oko formiranja Vlade. Tek tada će se videti kojim će putem Srbija ići dalje.Bilo bi isuviše naivno očekivati da će pregovori oko formiranja buduće vlade teći glatko i bez problema i da će sve stranke koje su manje-više proglasile pobedu lako odustati od podele vlasti ili nekom drugom ustupiti deo slatkog kolača koji ona donosi.Nijedna vlada, osim onih u vreme vladavine Slobodana Miloševića, nije formirana ni lako ni bez velikih kompromisa i ustupaka, isto kao što ni jedna nije bila bez „talasanja“ i stresova.

Prva vlada posle uvođenja višepartizma u Srbiji izabrana je 1991.godine a na njenom čelu bio je Dragutin Zelenović. Posle samo godinu dana za predsednika vlade izabran je Radoman Božović. Ni on nije „dugo trajao“ pa je za premijera izabran Nikola Šainović, ali je i njegov mandat skraćen na godinu dana. Naime, nakon vanrednih izbora 1993. godine, početkom 1994. formiran je kabinet Mirka Marjanovića. On je na mestu premijera srpske vlade ostao i posle izbora 1997. godine, da bi tek 2000. bio smenjen. Srbija se baš u vreme premijerskog staža Mirka Marijanović prvi put susrela sa „podrškom“ kabinetu vlade Srbije jer je 1994. godine Slobodana Miloševića u nastojanju da socijalisti zadrže apsolutnu vlast podržala Nova demokratija Dušana Mihajlovića. I za formiranje vlade posle izbora 1997. godine SPS-u je trebala podrška drugih političkih opcija i našli su ih u radikalima i JUL-u.

Demokratske promene oktobra 2000. godine donele su na srpsku političku scenu vladavinu više političkih partija. U prvim mesecima rešenje je pronađeno u prelaznoj vladi na osnovu sporazuma o raspisivanju prevremenih parlamentarnih izbora. Na mestu premijera te prelazne vlade našao se Milomir Minić iz SPS-a a za potpredsednike su izabrani Nebojša Čović kao član DOS-a i Spasoje Krunić, predstavnik SPO. Sve odluke donosile su se konsenzusom premijera i potpredsednika, a ondašnja prelazna vlada imala je 35 ministarstava.

Četvrti kabinet od promocije višestranačja u Srbiji popunili su kadrovi DOS-a 25.januara 2001. godine i za premijera je izabran dr Zoran Đinđić. NJegov kabinet je imao sedam potpredsednika i 17 ministara, a podršku su im dali 168 poslanika DOS-a i Stranke srpskog jedinstva, dok je protiv bilo 55 socijalista i radikala. Pola godine nakon tog, za Srbiju brzog i lakog formiranja vlade Zorana Đinđića, krenula su prva unutardosovska trvenja, te je DSS Vojislava Koštunice svojim dojučerašnjim partnerima okrenuo leđa i prešao u opoziciju. Posle ubistva premijera Zorana Đinđića 12.marta 2003. godine na mesto srpskog premijera dolazi Zoran Živković koji na njemu ostaje do decembra iste godine, kada su održani vanredni parlamentarni izbori.

Nakon decembarskih izbora 2003. godine šansu da sastavi novu srpsku vladu dobio je lider DSS Vojislav Koštunica. Dva i po meseca trajali su pregovori i dogovori sa predsednicima drugih stranaka „demokratskog bloka“ i mnoge opcije su bile u igri. Tako je „pala u vodu“ mogućnost da DSS, DS i G17 plus naprave koncentracionu vladu, zatim je otpala mogućnost da je formiraju DSS i SRS , koji su, valja podsetiti i to, i onda kao i sada imali najviše poslaničkih mesta. Na kraju je Srbija dobila vladu koju je malo ko predviđao, a to je manjinska u kojoj su ušle DSS, G17 plus, SPO i NS - uz podršku socijalista. Tada je to bio jedini način da se u Srbiji izbegnu novi parlamentarni izbori, a ujedno i jedini scenario po kojem se DS našao van vlade i time Koštunica ostao „dosledan“ samom sebi i obećanju koje je dao pre izbora o nemogućnosti saradnje sa DS. Toj manjinskoj vladi niko nije prognozirao dug „vek“ trajanja a mnogi su se čak i kladili da duže od šest meseci neće izdržati. Vreme ih je demantovalo jer je vlada Vojislava Koštunce uz podršku SPS ostala sve dok nije usvojen Ustav Srbije iz kojeg su izbori sami po sebi proizilazili.

Sada je Srbija ponovo na početku. Imala je, znači, većinsku vladu samo u vreme Slobodana Miloševića, pa je onda imala prelaznu, pa zatim koalicionu i na kraju manjinsku. Nijedna od njih, osim naravno onih iz prvih godina višestranačja, nije izgurala svoj mandat do kraja. Analitičari se slažu samo u oceni da su svuda u zemljama tranzicije vlade kratkog veka i da, po nepisanom pravilu, one političke opcije koje su u njima na narednim izborima loše prolaze i od tranzicionih gubitnika bivaju kažnjene. Politički analitičar dr Slobodan Antonić smatra da se u odnosu na prošle izbore samo promenio redosled političkih stranaka ali da je odnos snaga skoro isti kao i nakon izbora 2003.godine. Upravo zbog toga, ističe Anatonić, ni vlade Srbije neće skoro biti.

Prva kombinacija je DS, DSS i G17 plus i ona je najverovatnija. Od nje će da počnu pregovori. Ali, moram da podsetim da su i 2003.godine pregovori počeli tako što su neke stranke imale većinu, a formirana je potpuno druga vlada od očekivane. Tako je bilo i 1997. godine. Kao rezervna varijanta bi se mogla uzeti kombinacija DSS-SRS i ona će biti aktivirana tek ukoliko se ne postigne sporazum u vezi s prvom varijantom. Ali, treba imati u vidu da su te rezervne varijante i 1997. i 2003. uspele. Ne mislim da će vlada biti skoro formirana, ako pod tim „skoro“ podrazumevamo, recimo, narednih mesec dana. Ono što je realno jeste da se vlada formira u drugom ili čak posle dva meseca pregovora. Ovu procenu dajem posle izjava lidera stranaka po objavljivanju rezultata. Dakle, to je postizborna atmosfera, jer su svi onda mnogo zagrejani i sa puno emocija. Moguće je da se neki od njih i ohlade. Ako se trezvenije i hladnije razmisli o mogućnostima i kombinacijama, ima šanse da se vlada brže formira. Ali, kako stvari sada stoje, neće biti skoro formirana - rekao je profesor Antonić.

Saradnik Instituta društveih nauka profesor Vladimir Goati , pak, smatra da su novi izbori najverovatnija opcija, odnosno da će se politički akteri u Srbiji teško dogovoriti oko formiranja nove vlade.
- Postoji samo dva načina da Srbija dobije novu vladu. Prvi je da se formira vlada demokratskog bloka na čijem čelu bi bio Božidar Đelić, a druga mogućnost jeste da vladu formiraju DSS i radikali. Normalno je da DS da mandatara kao stranka koja je osvojila najviše glasova, nakon što je SRS rekla da ne želi da učestvuje u vladi. Iako je to praksa u celom demokratskom svetu, ne verujem da će Vojislav Koštunica pristati na učešće u vladi u kojoj je Đelić premijer. DSS i Koštunica imaju problem da se suoče sa izbornim neuspehom. Tvrdoglavo insistiranje na premijerskom mestu, na nečemu na šta nemaju pravo kao ubedljivo treća snaga na izborima, uticaće na to da ne dođe do dogovora o formiranju nove vlade. Sumnjam da će Koštunica odstupiti i pristati na vladu koju bi vodio DS i zato i smatram da izbori izgledaju prilično verovatno - rekao je profesor Goati dodajući da je teorijski moguće da vladu naprave i SRS i DSS-NS ali uz ogromne posledice i po Srbiju i po Koštuničin DSS, ograđujući se da se ne sme zaklete da se i to neće dogoditi u Srbiji.

Nova vlada biće sigurno koaliciona, ali bi bilo poželjno da u njoj bude što manje aktera, smatra profesor dr Zoran Stojiljković.
- To bi olakšalo njeno funkcionisanje ali i dogovor o formiranju. Inače, mi smo u minulih deceniju i po isprobali gotovo sve aranžmane, kada su u pitanju koalicije i sastavi kabineta. To je bilo neizbežno, jer u Srbiji ima mnogo linija podela, pa je zato i velika fragmantacija političke scene logična. Sumnjam da ćemo dočekati april bez nove vlade, jer će pritisak spolja biti jak da se to što pre završi, pre svega zbog odluke o Kosovu. Najverovatnije je da će vladu praviti DS, DSS i G17 plus, i da će, iako im nisu neophodne za većinu u Skupštini, i strankama manjina ponuditi mesta u toj vladi - rekao je profesor Stojiljković.

(novosadski dnevnik)