Ko kaže da studentni nemaju muka, ili nikad nije studirao ili jeste, ali boluje od amnezije.
Mislim da mi je najgore padala ona prezasićenost. Prezasićenost predavanjima, kolokvijumima, ispitima,... Najpre ti je sve to rutina: slušanje, polaganje, novo polaganje, ... I tek najednom shvatiš da si prezasićen, preumoran, da se vrtiš u začaranom krugu, taman misliš da si se nečeg ratosiljao, a onda te surova realnost pogodi kao malj u glavu - za nedelju dana imaš još i ....
Mislim da je najgore kad ostane dva ispita pred kraj. Tako blizu, a tako daleko... A čini ti se da više nemaš snage ni stranicu knjige da okreneš, a ne još da spremaš ispit.
Uvek se setim najboljeg saveta koji sam dobila: Ili uči il se igraj. I to sam doslovce primenjivala. Ne tumaram nezadovoljna po kući, ne blenem nad istom stranicom knjige,...
Ekonomija vremena je čudo. Kad mi ne ide, pokupim svoje prnje i odem negde da se opustim, izludujem, istračam, negde da napunim baterije. Tek zadovoljnom čoveku kad se javi ona griža savesti "skitaš, a ništa nisi danas uradila..." ponovno uzimanje knjige daje efekta.
Drugu stvar koju smo uradili (moja mala, ali odabrana grupica sa smera) je međusobno podsrehivanje. Čim vidimo da neko "koči", ne prestajemo da dosađujemo, teramo napred, pomažemo. Imalo je efekta.
A sad da pitam vas kako se borite (ili ste se borili) sa ovakvim mukama? Ili imate neke koje vas više muče?
