Kažu za odrasle da su i oni nekad bili mali..zamislite.
A onda se desi život, uleti se u vrzino kolo briga. Desi se ozbiljnost, natmurenost, neraspoloženje, nedostatak vremena,... Neko i zaboravi kako je to kada si bio mali.
Ali, zar može da fali vremena za ono dete u nama!?
Čuvate li još uvek negde u sebi skriveno ono malo derište? Promoli li povremeno svoj radoznali nosić ili je to dete u već sasvim sazrelo u odraslu osobu?
Da li ste pokušali da hodate rubom pločnika u skorije vreme? Da li ste zapevali hodajući ulicom? Mami li vas tobogan i ljuljaške? Jeste li skoro nekom zatvorili oči i dreknuli "Pogodi ko je!"? Kada ste se poslednji put zacenili od smeha bez i trunke jeda što vas prisutni posmatraju u čudu?
Uh.... nema te obaveze, ni problema, ni ozbiljnosti zbog kojeg bi sakrila dete u sebi. Ono je tu, negujem ga u sebi i ne dam mu da nestane. I smejem se, i radujem se kao malo dete, i luna parkovi čekaju samo na mene...
I nek' mi kažu da sam infantilna, i neka mi kažu da sam neozbiljna (izeš ga, treba biti ozbiljan 'di treba, i neozbiljan 'di treba)... Neka njih, ja svoje baterije umem da napunim.
