Počelo je sve nekako sa početkom škole ili možda čak i ranije, negde u zabavištu, ma nije ni važno kad je počelo u glavnom počelo je jako rano.
Odelenje je bilo sastavljeno od nas muških i njih devojčica koje su nam tada izgledale kao nužno zlo u razredu. Naravno da se mešanjem suprotnih polova javlja i ljubav ali ona se u tom dobu jako teško može razumeti, a kamoli pokazati. Najčešći znak ljubavi bi bio čupanje za kikice, prkošenje, cimanje za kecelju i ostale grubosti koje dečaci ispoljavaju nesvesno šaljući svoju poruku «sviđaš mi se». One su malko drugačije, najčešće se dure prilkom ovakvih muških gestova ali u suštini im jako imponuje što su barem i na ovaj način u centru pažnje.
Ipak vreme leti, rastemo ko iz vode i sve mi se u prvi mah čini da to njima, devojčicama ide nekako brže. Odjednom su se čudno izdužile, postale skoro za glavu višlje od nas pa nismo mogli više da im dohvatimo kikice. Poklonili su im čak i posebnu garderobu u sali za fizičko gde ni po koju cenu ne smemo da gvirkamo ali najgora stvar što su se oko njih počeli motati neki poluljudi, niti deca niti odrasli već neki glinzovi sa paperijastim brčićima dovoljno autoritetnim da nas zaplaše i daju nam do znanja da smo još uvek klinci sa džepovima punih klikera.
Pod parolom «vreme je na našoj strani» strpljivo smo čekali naš trenutak kada će i nama izrasti to paperije ispod nosa, znak da sad i mi možemo ući u nekakvu kombinaciju. Međutim kad smo došli u tu fazu, naše devojčice su već imale frajere sa kolima, gajbom i stereo uređajima, a nama su ostale ove nove štrkljaste klinke koje nas jure po ceo dan, pišu naša imena po leksikonima i šalju nam ceduljice sa naivnom ali jasnom porukom ljubavi. Dobro, daj šta daš, vreme je još uvek na našoj strani.
Došlo je doba vozačkih dozvola, prvih automobila, vlastitih gajbi i stereo uređaja, moja generacija polako sazreva ali avaj, naše devojčice iz sad već davno bivšeg razreda su se poudale, imaju decu i muževe sa uspešnom karijerom, izgleda da smo zakasneli, prošo voz, ne vredi više da ih jurimo. Uvek su nam izmicale i izgleda da smo trku izgubili još u doba čim su dobile posebnu garderobu u sali za fizičko. Ma dobro, nisu loše ni ove curice koje sad više nisu onako štrkljaste već se poprimile veoma primamljive obline i još nas uvek jure.
Prošlo je opet dosta vremena i stali smo skoro svi pred matičara, karijere i uspeh nam se smešio na svakom koraku, postali smo ljudi. I gle čuda, kada smo već odavno zaboravili na naše devojčice iz razreda misleći da smo za njih bili samo jedna od prvih epizoda serije zvane «Život», sad su one počele odjednom da nas se sećaju. «A ti si onaj mali Aca iz prve klupe, kako te se ne bi sećala, baš si bio lep dečkić», potom gutljaj martinija, dim cigarete, uzdah, priča o razvodu i alimentacijama, kome pripadaju deca i naravno ON je za sve kriv. Bila sam mlada i naivna, a sad se vreme polako potpisuje pod očima. Daje mi broj telefona uz obavezno «nazovi me kad me se setiš».
O da, setiću te se baš pored moje mlade žene koja me jurila sve vreme dok si mi ti izmicala....

Nisam vična u pisanju klasičnih ljubavnih priča, kao Suki, ali moja prva ljubavna priča dogodila se u srednjoj školi, kada sam počela da se zabavlajm sa dečkom koji je išao u drugo odeljenje. T trajala je za naša ljubav šest godina, ja ga čekala iz vojske, pa se upisali na faks, i kako to biva, kako su godine odmicale shvatili smo da su nam interesovanja potpuno drgačija, a u međuvremenu on se zaljubio u jednu koleginicu sa faksa Tanju.Kasnije sam našla drugu veliku ljubav svog života, a u pitanju je bila mala osveta. naime taj moj drugi je ustvri bio momak od te Tanje. I tako dok smo mi kovali plan da im se osvetimo, rodila se ljubav. Sa njim sam se zabavljala četiri godine, ali jbg nije išlo......... E tu nastupa muka moja, mislima sam da više nikada neću naći momka, jer mi se skoro tri godine niko nije dopadao, ili je bilo unatraške - ko se meni svidi ja njemu ne-a kome se ja svidim jat se meni nije dopadao. Mađutim pre skoro sedam godina upoznala sm najveću ljubav mog života, sadašnjeg supruga, sa kojim imam predivnu ćerkicu i iz ovog ugla nije mi žao što nisam ostala sa nekim od predhodnika, jer tada sigurno ne bi pronašla svoju drugu polovinu koju imam sada.  

Некада давно, на једној стени изнад океана, живеше два једнорога. Она беше бела попут снежне пахуљице, са гривом од свилених нити што увек лепршаше на ветру скоро омамљујући. Он је био црн као ноћ што скрива све уплашене искре звезда, са очима тамним и дубоким као бездан. Она увек стајаше на ивици стене извијајући витки врат у покушају да види игру делфина доле у океану. Он је увек смирен лежао покрај ње посматрајући је. Њена крила беху у благом грчу, увек спремна за лет, са видљивим ожиљцима што осташе после свих њених авантура. Кварили су њену савршену белину. Његова никада нису осетила топлину висина сечену ветром. Он је то сматрао ризиком те с тога никад није ни пожелео да полети. “Хајмо доле код њих”, узвикнула је једног дана, “погледај како се забављају.” “Не лети ми се”, мрзовољно је одговорио, невешто прикривајући страх у свом гласу. “Али овде смо сваког дана, знам сваки педаљ овог хладног дива, желим доле у игру с њима”, дурила се попут детета. “Знаш мој одговор”, хладно је одговорио и окренуо главу на другу страну. Дуго га је посматрала ношена мишљу о њиховој љубави, болело ју је. Напокон је окренула главу према пучини, али делфина није било. Сунце је бојило воду у наранџасто препуштајући трон месецу што израњаше с друге стране. Хладне сузе клизиле су јој низ вреле образе одзвањајући при паду на сиви камен. Размишљала је сатима гледајући у звезде што се огледаше у води. “Волим те, опрости ми..”, јецајући је изустила и спустила мио пољубац на његово уснуло чело. Ширио се мирис јоргована и сунце је већ увелико сијало када се пробудио. “Сањао сам сан”, окренуо се с осмехом на лицу који муњевитом брзином нестаде када виде да она не стоји поред њега, “летели смо заједно..”, горчином је одисао његов глас. Онда је приметио нешто врло чудно – стена је била од белог мермера магично се пресијавајући на сунцу. Три бела пера лењо су се вртела на поветарцу. Мирис јоргована се и даље ширио. Погледао је према пучини по први пут сазнавши сланоћу суза, спустио главу и тихо прошапутао: “Волим те, опрости ми..”.

Не, ово није бајка, ово се стварно догодило. Она и он и даље постоје, она је негде у игри са делфинима, мокрих и израњаваних крила а он је и даље на стени од белог мермера, бори се са својим страховима чувајући њену успомену као нешто најсветије. И биће добро, наставиће даље никад јачи и поноснији, са белим пером на свом крилу које ће га натерати да полети једног дана. И никада се више неће срести али остаће заједно до краја времена...