Ja to zovem ajvarenjem.
Postoje osobe koje uz prvu jutarnju kafu moraju da ispričaju svojim kolegama kako im je proteklo vreme od kako su prethodni dan otkako se nisu videli (čak nekih 16 sati ), interesovalo to kolege ili ne. Potom, kad im se kolege udube u nešto drugo, oni naglas čitaju vesti, obaveštavaju šta su upravo čuli, informišu o stanju na terenu (ma šta se pod terenom smatralo),... Kad primete da ih drugi ignorišu, i sami se nađu u par minuta ćutanja. A potom, kao kobci, ciljaju žrtvu. Kad je naciljaju, prilaze joj i nekako šapatom nastavljaju da pričaju svoju priču. Nije njih briga ukoliko kolega nešto radi. Njegovo je da radi, ali oni moraju da ispričaju šta su namislili. Dakle, melju, melju, melju,... i na kraju radnog vremena izjave da su se umorili.
Da, normalan komentar bi bio "Treba ih uposliti".
Ne pomaže ni to. Prekinuće posao na pola da bi ti prišli i ispričali šta su sve odradili, koliko im je za to napora trebalo i kako je to najgori posao koji se može dobiti. Naravno, kad nema posla kukaće da je jako strašno ništa ne raditi.
Dok ne moraju, neće se prihvatiti da nešto odrade, pripreme ili tek da rade malo na svojoj edukaciji.
Naravno, isti će za druge kolege sa istim ili sličnim ponašanjem komentarisati kako su neuviđavni, nekolegijalni, kako su glasni,...
Dobro, to ne razumem, ali prihvatam da prosto ima takvih ljudi. Naravno, nismo mašine i neobavezni rasterećujući razgovori su uvek dobro došli. Ali treba imati mere.
Ne smetaju mi do god me ne naciljaju kao žrtvu. Pogotovo sam osetljiva na to da budem žrtva u ranim jutarnjim časovima. Ili da mi se približe dok sam udubljena u nešto drugo i drobe na uho svoju priču, pa u slučaju da primete da ne reagujem na istu, krene mljackanje, začikavanje, bockanje, bilo šta što će skrenuti pažnju njihovo prisustvo. E, tu napadam. Uglavnom se posle niza tih napada (više i ne znam ko tu koga napada, ali na kraju se ipak oni osete napadnuti) nauče da ne prilaze kad ne treba i da traže žrtve na drugoj adresi.

Da li se susrećete sa ljudima koji na poslu jednostavno moraju da toroču? Kako se nosite sa tim?

Ja licno bas takvih i nemam kod mene na poslu , na svu srecu   , a i kad mi bas nije ni do cega tj. kad sam    to se po meni bas vidi tako da me svi izbegavaju u sirokom luku, a ponekad me samo i istrpe   . No nadjem se i ja njima tj. odredjenima pa vratim to sto su me trpeli  

svako jutro...
a ima nas jako malo...
ali to je jednostavno ljudska potreba,masa ljudi ne vole tišinu...
i nije to tako strašno kad se čovek nauči sistemu "ovde ušlo-tamo izašlo"

Ne samo da torokaju, već i ogovaraju, a to me izluđuje. Trudim se da nikog ne uvredim, ponekad saslušam torokanje i ogovaranje, ali ne komentarišem. E zato ja radim i družim se sa muškarcima i stvarno su drukčiji, obično se zezamo, smejemo i nemam pojma šta su jeli, kad su prilegli, da li ih boli glava itd