Да, итекако умем да одем. Нити сам икада била нити ћу икада бити роб лоше везе, било пријатељске или љубавне у овом случају. Овако емотивна каква сам, сваки одлазак ме је жестоко погађао и много, много времена, стрпљења, самоанализа и криза је требало да их превазиђем. Знам колико вредим и колико заслужујем па самим тим не дозвољавам да будем понижавана у било ком смислу. Љубав сама по себи мени лично није довољна у вези (иако неопходна), ту је још хрпа особина које очекујем заузврат јер ја кад дајем, дајем много и од срца. Ако дотични не уме да цени мене као личност и све оно што му пружам, има оних који хоће. Молим лепо. Са скоро свим бившим момцима сам остала у пријатељским односима, јер ја не волим прљаве и ружне завршетке прича. Ја сам их бирала такве какви су и било ми је лепо док је трајало. Већина њих ме данас цени само још више управо због начина на који сам завршила те везе и показала колико сам човек. Додуше, постоји и "кукољ" са којим нисам успела да се цивилизовано разиђем упркос свом мом труду. У таквим случајевима остављам отворена врата, не мрзим, не осуђујем, не светим се, не инатим се, али ако се сутра негде сретнемо и ако се извини, нема проблема, бићемо у таквом контакту да се јавимо једно другом кад се сретнемо и то је то. Такве особе мени нису пријатељи али исто тако не видим зашто не бих била довољно зрела, културна и лепо васпитана па се поздравила са њима. Ипак смо једном делили све..

umem al ne zelim