|
JohnyBravo
|
 |
« poslato: 06-01-2007, 23:28:30 » |
|
SLOVENSKA
Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, k'o da zna, al' to sam jutro dočekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.
Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek' mi ne drže govore, nek' drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.
O, zagrli me sad, jako, najbolje što zna
i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,
Što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta dusha slovenska.
Uplaši me sjaj, milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, da čovek išta rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?
O, zagrli me sad, jako, najbolje to znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.
Ma ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam shta mu je,
Što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #1 poslato: 06-01-2007, 23:30:22 » |
|
Ratnik paorskog srca
Kada se Braca devetneste vrn'o,
s dalekog fronta 'di soldat je bivo,
prič'o nam kako ga trefilo zrno,
pa zavrt'o rukav i to pokaziv'o.
A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.
Pric'o nam Braca o mirisu mora
i o patroli od koje je bež'o,
pa kako je opsov'o nekog majora
i zbog tog posle na robiji lež'o.
A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.
Pric'o nam kako je preš'o Karpate,
zujali meci k'o rojevi pčela.
Rek'o je: "Rat vam je krvav, da znate,
al' ni' mi je žao ni ljudi, ni sela.
Ej, žao mi konja..."
Kada se Braca devetneste vrn'o,
svake je večeri prič'o na šoru
kol'ko je curica usput prevrn'o
i kako topovi livade oru.
A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.
I čim Braca korak iz avlije kroči
skupi se društvo iz našeg sokaka.
A svi smo imali velike oči,
prepuna srca i maštu dečaka.
Pa da, jer tad smo bili derani.
Pa da, tad smo bili derani.
Psov'o je Braca i krivce i žrtve,
puške i vaške i rov prepun blata.
Rek'o je: "Ne mož' izbrojati mrtve
jer su se carevi igrali rata.
Ej, žao mi konja..."
Negde u Braci je paorski koren
i može rata i rata da bude.
Kad nije paor za soldata stvoren,
volije konje i zemlju neg' ljude.
A mi, a mi smo bili derani
i sve još je vredelo za nas.
Hej, hej, konji beli nebom terani,
kroz san i kroz oblake u kas. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #2 poslato: 06-01-2007, 23:31:29 » |
|
USPAVANKA ZA DEČAKA
Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio... Štošta...
Pile moje... Pače moje malo...
Mudrovaće, Badavani... Kad me nema da se branim...
Da sam blizu... Ne bi im se dalo...
Pričaće ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
Šta sam za njih neg' ukleta šajka?
Tvrdiće, sa čudnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem...
Videli su oni... Iz prikrajka...
Al' ti slutiš otkud bore... Trunje se u oku diglo...
Olujno je tamo gore... Gde nas nije puno stiglo...
Znam da sanjaš more sveća... I korake po tom doku...
Ti si tamo bio... U mom oku...
Pričaće ti, kojekakvi... Zloba se ko rubin cakli...
Kako odjek mog osmeha ječi...
I kleće se u pretpostavke... Kljuckajući, kao čavke...
Moje loše prepričane reči...
Brojao sam ljude s krsta... Pravila i izuzetke...
Posvud promašena vrsta... Samo retki nađu retke...
Znam da sanjaš vaskrsenje... Jednu siluetu plahu...
Ti si tamo bio... U mom dahu...
Pričaće ti jednom svašta... Boljima se teško prašta...
Pile moje... Pače moje malo...
Silni miševi u boci... Javiće se ko svedoci...
Pustolovnog traganja za Gralom...
Ne znam više, bože prosti... Dal da strepim... Il da stremim...
Da to breme posebnosti... I na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?
Znam da sanjaš rimovanja... Krike... I tišinu nemu...
Ti si bio svugde u mom svemu...
Pile moje... Pače moje malo...
Lavče moje... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #3 poslato: 06-01-2007, 23:36:26 » |
|
PROVINCIJALKA
Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih, boze, ovo je sazvezdje za nju - provincija
Srce stade k'o dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude, promasaje koji tiste
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste
O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora osrednjih
reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bi samo nju, nijednu drugu Napisi mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li cu umeti. Reci jesu moje igracke, cakle mi se u glavi kao oni sareni staklici kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad zazmurim ali postoje u nama neke neprevodive dubine. Postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je. I nisam znao da li cu umeti. Voleo sam je tako lako a tako sam tesko to znao da pokazem a onda odjednom raspored mladeza na njenim ledjima kao tajna
mapa pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam i tako, eto ti pesma, ludo jedna... |
|
|
|
« Poslednja izmena: 06-01-2007, 23:43:24 Crvenkapa »
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #4 poslato: 06-01-2007, 23:56:41 » |
|
Pesma o jednom petlu
imo sam strašnog petla, bio pravi đavo,
na kiši i na vetru, uvek je stajo pravo,
po selu perije lete, diže se strašna graja,
u našoj kući uvek, bilo je dobrih jaja,
imo sam strašnog petla, bio je pravi ludak,
koju taj koku kljucne, ko da je tresnuo gudak,
a koke čudne ptice, uvek im srce puca,
za jednim grubijanom, koji dobro kuca,
za njega nisu bile samo koke slatke,
nekad je skako i na guske i na patke,
a tek na ćurke ćim je bilo neke šanse,
principi su isti sve su ostalo nijanse,
imo sam strašnog petla,
bio malo čudan,
po danu nešto dremljiv,
a'l noću uvek budan
curice iz mog sela,
čule su za tog dasu,
zbog tog petla bio sam i ja
na dobrom glasu,
za njega nisu bile samo koke slatke,
nekad je skako i na guske i na patke
a tek na ćurke ćim je bilo neke šanse,
pricipisti sve su ostalo nijanse,
o imo sam strašnog petla
bio je prvak sveta,
danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta,
ja neznam sta je razlog, danas su drugi dani,
u glavnom spram mom petlu, ovo su sve cverglani,
meni je 65 stiže jesen bog zna
ide moje društvo, i ja čekam na red
ne bi mi bila ovo ja jesen tako grozna,
da vidim petla barem mesečno jedared.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #5 poslato: 07-01-2007, 20:22:32 » |
|
TAJNA
Bilo je obicno vece u gradu
bez namera nekih
skoro bez love podjoh s tom malom
na limunadu
Uz staru pricu i iste stoseve
takvu cu jednom imati zenu
ti nisi devojka kao sve druge
sarmanta, obicna u istom trenu
govorio sam drzeci joj ruke
Tako cesto u tisini
dok razmisljam danas o tebi
nesto mi se samo cini
il’ bojim se da to priznam sebi
Bilo je obicno vece u gradu
bez namera nekih
skoro bez love podjoh s tom malom
na limunadu
Uz staru pricu i iste stoseve
onda bez veze mesto limunade
tu gde smo nekad igrali klikere
na samom kraju vecernje balade
morala je skinuti letnje cvikere
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #6 poslato: 07-01-2007, 20:48:26 » |
|
DEVOJKA SA ČARDAŠ NOGAMA
Nosila je jelek svileni kao u pesmi narodnoj
I krstic, znak na lancicu da nekog ceka, navodno
O, to su bili svatovi, sve kiceni i zlaceni
A mi smo bolje svirali neg' sto smo bili placeni
Al' dobro sad
Nosio sam sal od kasmira i prsluk protkan tajnama
Bas od takvih su je cuvale tetke sa 'ladnim trajnama
K'o srna me je gledala, zalosnom pesmom sludjena
cije si pile pirgavo, sto nisi meni sudjena
E, da
Hej, pusti kose pune polena
Ajde, bas u inat babarogama
Opla, digni suknju iznad kolena
Znam da krijes cardas u tim lepim nogama
Rekoh joj, bezi, mani se, i trazi bolje partije
Premala je moja tambura da te od kise sakrije
Rekoh joj: Ja sam samo tu da vreme brze proleti
Ja nosim cizme skitaljke, mene je tesko voleti
Badava
Hej, pusti kose pune polena
Ajde, bas u inat babarogama
Opla, digni suknju iznad kolena
Znam da krijes cardas u tim lepim nogama
Hej, doleti mala senice, tu na moje zlatne civije
Vatra sara moje zenice, razbij nesto, zaigraj ludo, divije |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #7 poslato: 07-01-2007, 21:03:56 » |
|
Nedostaje mi nasa ljubav
Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...
Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...
Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #8 poslato: 07-01-2007, 21:05:51 » |
|
Eleonora
Na bogojavljensku noć...
Peku se kesteni, lome se pogače, a venci smokava i praporci se pokače
U prednjoj sobi moga baće... To je već navike moć
Bez slova poziva, društvo se sastalo pod istom ikonom,
Za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće
Redak sam gost u starom kraju...
Al' znam šta misle, i u snu
I oni mene kanda znaju... Jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju
Čudna je zverčica strast...
Od one ljubavi, zbog glupe svađice...
U buri ćutanja potonule su lađice
I minus na kraju salda?
Dal' grom odabira hrast?
Ili se to pak hrast munjama nametne?
Za to baš nemam reči bog zna kako pametne...
To je ta sudbina, valda?
Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug
Moj mali verni Sančo Pansa... Moja ljubavnica...
Saborac... I moj najbolji drug...
Oni ne pričaju o njoj... A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć... I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče... Moja me senka spotiče
Al' ništa mi se ne tiče... I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?
Kad đavo precepi špil...
Sve krene naopaka, svale se vanglice, zadrema kum,
I nešto nisu ove "london štanglice"
Ko kadgod, u doba slavna?
Pogrešno uklopljen stil...
Kinesko posuđe, salvete heklane,
Model iz izloga a cipele od preklane
No, rizling sve to poravna
Već me Dunav pretiče... Već me senka spotiče
Ništa me se ne tiče... Ništa me ne dotiče |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #9 poslato: 07-01-2007, 21:06:27 » |
|
Nevena
Sale Nađ je umro u snu...
Dan se taman zasiveo...
I ne znam šta je sumnjivo tu...
Jer u snu je i živeo...
Kažu da je slutio kraj...
Tobož, nije navio sat...
Pa sad, znao je da gubi taj rat...
Neko ružno sanja, nekom su košmari svitanja
Sveštenik je gunđao psalm...
Ko za kaznu naučen stih...
Pred kapelom nobles i šljam...
Iz istog puka Poraženih...
Srećom, nije imao šta...
Pošto ne bi imao kom...
Arčio je život po svom...
Testament? Tek skica na kutijici šibica
Strpljivi prsti neminovnosti razlažu uvod pesme koju dobro znam
I ako još išta ima da se oprosti i to ti noćas opraštam
Huči okean neizbežnosti... Pritislo nebo laki til tavanice
Al' to se leči s dve-tri kapi nežnosti u vinu iz Ravanice
Sale Nađ je umro u snu...
Slutim da je snivao Srem?
Onaj bunar studen pri dnu...
I šarom loze zasenčen trem...
Slutim da je snivao Nju...
Čije ime sam gospod zna?
I da se u ječmu tog sna jednostavno zbilo to što ga je i ubilo?
Strpljivi prsti neminovnosti razlažu uvod pesme koju dobro znam
I ako još išta ima da se oprosti i to ti noćas opraštam
Huči okean neizbežnosti... Pritislo nebo laki til tavanice
Al' to se leči s dve-tri kapi nežnosti u vinu iz Ravanice |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
