|
Mish
|
 |
« Odgovor #40 poslato: 10-03-2007, 21:16:03 » |
|
Prvi januar
Halo? Ej, ćao!
Ja sam, zar mi ne znaš glas?
Zvao sam te, nisi bila tu.
Pa eto, malo cugam,
znam to nije spas.
Ništa, želim ti sretnu novu godinu,
ćao!
Pomisli u ponoć na mene, na nas,
pomisli na Šoltu, na klince i bas.
Možda novi januar donosi spas,
pomisli u ponoć na mene, na nas.
Ne daj da nam snegovi zaveju trag,
pogledaj kroz prozor kad sklopi se sat.
Nosiće te mašta ko čarobni sag,
ne daj da nam snegovi zaveju trag.
Halo, tu je društvo, hajde dođi i ti.
Da, i on je sa mnom, pa šta s tim?
Čula sam da negde si u planini,
Ma dođi, tako želim da te poljubim, sad.
Pomisli u ponoć... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #41 poslato: 10-03-2007, 21:17:01 » |
|
Ringišpil
Curi od jutros od četiri-pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.
Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.
Vreme se vuče k'o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe' macchiatto". Pa da.
Prolazi vreme, al' to mu je manir,
i sve je to plitko k'o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.
Veče se klati k'o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.
Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al' shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.
O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.
Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.
Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo legla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.
O, daj okreni...
sustajem, odustajem...
taj ringišpil u mojoj glavi... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #42 poslato: 10-03-2007, 21:17:52 » |
|
Ostaje mi to što se volimo
Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu,
k'o u ruskom romanu, tačno tako.
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno.
U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
"Nisi bio odavno".
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga dal' zna da si otišla, da si otišla.
"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš".
Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli.
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli.
I zato vraćam priču na vremena kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.
Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.
"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sličnih njoj".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma koješta", gunđa on, "dodaj bokal stari moj".
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće, ja vidiš nisam.
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,
neke potpuno strane.
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu.
Zato topim u vinu čitav svet jer u čašu
može svašta da stane.
I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledecoj litri.
Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.
"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"
Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.
"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje". |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #43 poslato: 10-03-2007, 21:19:57 » |
|
Slow motion
Život je stari kučkin sin, stalno se raspravljam sa njim,
život je ofucani Holivudski film.
Svi smo mi malo dramili,
ćutali il' galamili, u tom spektaklu.
Neki su rodjeni za maske, neki statiraju do daske,
ja sam pozitivno-negativan tip,
i kao svi iz stare škole radim sve "slow motion".
Igram bez dublera, sve sam, što nije praktično, to znam,
pomalo šmiram, pomalo briljiram,
partner sam raznim licima,
zvezdama i naivcima, u tom spektaklu.
Možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser,
sam za sebe smišljam zaplete i kraj.
Koristeći uglavnom laku tehniku "slow motion".
Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave,
ako uopšte ikom išta značim.
Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti,
al' ja bi da proživim na svoj način.
Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi,
i sve u svemu nemam lepe reči.
Al' ja bi baš u ime to još jednu popio
i teško da će neko da me spreči.
Život je stari kučkin brat, sve manje sa njim vodim rat.
I sve mi više liči na peščani sat.
U svakom zrnu neki dan,
u svakom danu neki san i "keep on smiling".
Neću da o tom pišem roman, k'o svaki prosečan grandoman,
biću srećan ako dovršim svoj stih.
Jer sati i minuti nisu čuli za "slow motion".
Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave...
Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi,
i sve u svemu nemam lepe reči.
Al' ja bi baš u ime to još jednu popio
i teško da će neko da me spreči.
Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave,
al' ja bi da proživim na svoj način.
Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi...
Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti,
al' ja bi da proživim na svoj način. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #44 poslato: 10-03-2007, 21:20:54 » |
|
SlobodaNE
Znam, ovo sve sam mogo reći i pre,
Al' ptica trpi dok je bar metar neba.
Nisam hteo da se mešam,
Ispašću, ko velim, smešan,
Smešnih imamo i više neg' što treba.
Na tamburu sam metio ključ,
Do zadnje epizode ovog ružnog sna,
Odroni se srca komad,
Nisam pev'o od onomad.
Pitaš kad ću? Bog sveti zna...
Gledam skupštinu il' šta je to već.
Bife "Proleće" u Petrovcu na Mlavi.
Ej, gledam one tužne kese,
Di baš meni da se dese
Da mi takve glave delaju o glavi?
A u mutnoj reki topi se brod,
U džepu pesak a u ušima voda.
Kad već pričamo o tome,
Što ja braćo s' vama tonem,
Ja sam putnik s jednog sasvim drugog broda.
A TV Dnevnik, ko kormilo, okreću spodobe
Vrlo podobne.
Sve će se, kažu, srediti,
Istina će pobediti.
Slobodane!
Sloboda-ne!
I ja ponekad popušim,
al' zbog tog zemlju ne srušim.
Slobodane!
Veliš: što da ne?
Tebi su mase odane,
Ko sluša duše prodane?
Kao ja.
Kažu da je nekad carovo um.
Gde je tu bajku samo iskopao DEPOS?
Joj, ispadoše akademci,
veći zlotvori neg Nemci,
Nisu ljudi stigli kasti "fala lepo".
Al' tek zbog studoša mi napuko film,
E, reko, sad će valjda sa trešnje sići.
"Malo morgen", reče Boban,
Doktor nauka il čoban,
"Vi ste samo mali glasački listići".
A TV Dnevnik, oduševljen time je doneo
Kraći rezime:
Da treba pravdu slediti,
Istina će pobediti.
Slobodane!
Sloboda-ne!
Deca u mestu putuju,
Mladost na tačke kupuju.
Slobodane!
Eh, što da ne?
Kad su ti mase odane,
Ko sluša duše prodane,
Kao ja.
Amer merači na Mesecu plac,
Ej, rock'n'roll se čuje s tavana Kremlja.
A od mene ištu vize,
Da'l sam besan, da li grizem?
Pardon, je li ovo kasarna il' zemlja?
Ma tu mora biti još neki put.
Zar se do mira uvek putuje ratom?
Čuvajući dostojanstvo,
Primako si inostranstvo,
Inostranstvo nam je oma tu, za vratom.
Uz TV Dnevnik je sve više gnevnih, a sve manje
Vernika Dnevnika.
"Istina će pobediti",
Znam, tek ćeš se ondak jediti.
Slobodane!
Sloboda-ne!
Nemoj nas više braniti,
Brigom ćeš nas saraniti.
Slobodane!
Ma, što da ne?
Tebi su mase odane,
Ko sluša duše prodane?
Kao ja.
Slobodane!
Zauzdaj svoje klovnove,
Dok Vijetnam ne ponove.
Sloboda - da!
Sloboda - da!
Sloboda - da, sad il nikada,
Na kraju to tako ispada.
Slobodane!
Sloboda - da!
I ja ponekad popušim,
Al' zbog tog zemlju ne srušim.
Slobodane!
Sloboda - da!
Sloboda - da, sad il nekada,
Na kraju to tako ispada.
SLOBODANE! |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #45 poslato: 10-03-2007, 21:37:31 » |
|
Al se nekad dobro jelo
Nema više, dobri svete, one lepe še'set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k'o sanke, al' smo stigli do Palanke.
Severac je duv'o 'ladan, pa ko ne bi bio gladan?
I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
"Sido! Postavljaj, bog te vid'o!"
Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš.
Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, 'di gutljaji sami klize.
Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, bog te vid'o!"
Ođedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
šuve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!
Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, 'ajmo na put!"
Al' kum Pera odma' skoči: "Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!"
Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.
Nosi vruće 'leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!" "Čekaj", kažu, "još šnenokle,
i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!"
Hej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!
I ondak, sat i frtalj, kol'ko je iš'o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma' kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.
Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.
Mlakog.
Crnog. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #46 poslato: 10-03-2007, 21:39:41 » |
|
Dan posle ponedeljka
Pogledom je dala punomoc da joj utucem dosadu
bio sam negde vizavi planete sam u dubokom ofsajdu
o slatkom vinu mladosti zacas smo pricu sklopili
ispade da smo prosuli daleko vise neg' sto smo popili
Vrtela je isti stari film samo u svojoj reziji
ih, gde si bila prethodnih aprila, dok sam jos bio sveziji
udavila me indijom klepetala k'o nanula
no sve je bilo legalno, dok nije zora na prozor banula
Jos jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem
taj dan je baksuzan, zar nije dosta sto je jesen
utorke mrzim i tacka
Jos jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan
rekla je formalno, kako cu s tobom kad si pijan
i ne bas sveze obrijan
Birala je tanku haljinu kakve se nose nedeljom
spricnula trezor na svoj kombinezon al' nije puno vredelo
kisa je rondala svu noc i dodje konac laganju
i nigde sejk ni plejboj nikog sem mene na raspolaganju
Jos jedan utorak koji me zatice na delu
barut na jastuku i otisci na stranom telu
gorki su utorki al' uvek
Jos jedan utorak, sto ja ne bezim, zar sam vezan
rekoh joj, normalno, kako bih s tobom kad sam trezan
trezan sam tako bezvezan |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #47 poslato: 10-03-2007, 21:43:09 » |
|
I odrasti treba znati
I odrasti treba znati,
Reći zbogom mami, reći zbogom tati,
I na svoje pravo mesto čvrsto stati,
I odrasti treba znati.
Može svašta da se desi,
Da te zgrabe neki mladalački gresi,
Da ne budeš nikad to što stvarno jesi,
Može svašta da se desi.
Život može biti gorak,
Nije isto biti soko ili čvorak,
Svi se nekud žure, pazi, drži korak,
Život može biti gorak. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #48 poslato: 13-07-2007, 17:01:10 » |
|
Ladjarska serenada
Da od silnih briga Bog posustane,
Pa me zamoli da ga odmenim,
Ne bi bilo lepo da mu, dok ne ustane,
Svet na bolje promenim...
Ipak, kad već držim žezlo čudesno,
Zavar'o bih trag gromom plamenim...
A dotle bih reku skren'o malko udesno,
Starim drumom kamenim...
Pa da kroz moj salaš lađe prolaze,
I od đerma još stanu trubiti,
Da ti bar s basamka gledam obraze...
Kad ih ne smem ljubiti...
Pa da me u službu sam car pri'vati...
Teget mundir knap... Dugmad - dukati...
Da se, kad medaljon kreneš pokazivati,
Nemaš čime brukati...
Pa da i tvoj baba podavije rep...
I da drugi list počne listati:
Jel'te, gospon-matroz, možel' ovaj šlep
Pod vaš oraj pristati?
Malen je sobičak srce bekrije...
Jednu jedinu može primiti...
Al bez brige... Sve da santa nebo prekrije...
Imaš di prezimiti...
Sad utuli fenjer... Sakri šibicu...
Mesečev ću prah tek da istrunim...
Da u mraku lovim zlatnu ribicu...
Da joj želju ispunim... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #49 poslato: 13-07-2007, 17:18:29 » |
|
Ne volim januar
Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali andjele moj?
Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.
Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali andjele moj?
Bila je noć, jedna mrkla, kao ova veèeras, u ulici Dositejevoj, u
Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano
vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali
"Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.
Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće
broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet
krila nekih pravih noćnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je
čujem kako diše, kako diše u snu... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
