|
JohnyBravo
|
 |
« Odgovor #20 poslato: 17-01-2007, 22:25:59 » |
|
Aco Braco
Aco-Braco, derane moj trsavi
ti i ja smo drzava u drzavi
pukose na vrazjoj burzi
Franjo Josip i Habzburzi
Boljsevici cara skefali
otis'o na dobos Kajzer ko poslednji salabajzer
samo nama nista ne fali
Aco-Braco, derane moj stasiti
kad si vatra svi te 'oce gasiti
vracaju nam i zavide
al' to valjda tako ide
samo lepo mozes ruziti
neg', ogrni jankel stofan
suste suknje ko celofan
zavist valja i zasluziti
Malo mame, malo cerke
opajdare, kaciperke, kibicuju i zagledaju
siparice, gradske smizle, porumene ko ribizle
kad sa nama pripovedaju
ne bije nas dzabe glas
zadeni za sesir klas
i mater vetru dok je nama nas
Aco-Braco, derane moj srditi
da te grdim to mi je ko sebe grditi
to il' nemas ili imas
da te s vrata spazi primas
gust je dati, a ne stiskati
nije gazda kesa suplja
sto budzasto novce skuplja
gazda je ko ume spiskati
Aco-Braco, derane moj cestiti
Bog nek gleda di ce koga smestiti
od Bodjana do Opova
sila hulja i lopova
koji grabe sta odaberu
od Opova do Bodjana
jos je dobrih Vojvodjana
da im s neba 'leba naberu
|
|
|
|
« Poslednja izmena: 17-01-2007, 22:28:28 JohnyBravo »
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #21 poslato: 17-01-2007, 22:28:55 » |
|
Noc kad sam preplivao Dunav
Na mostu smena straze,
znao sam da me traze,
zandara nema
koji ne zna moj lik.
Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko pise,
vredi bar krajcaru vise.
Dobre smo krcme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.
Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me pozeleo neko?
Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.
Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.
Talasi ladje lome,
sta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.
I te sam noci preplivao Dunav,
dubok i strasan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!
Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.
Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #22 poslato: 17-01-2007, 22:29:53 » |
|
Pred zadnji sneg
Kad zadnju brazdu zaorem
po tragu senke rodine
procvace zimske ruzice
po prvi put te godine
Naice studen atarom
kao regiment oklopni
i bicu samo mirna vlat
kad okopni
Ja nemam nigdi nikoga
al' moja prica prosta je
stogod ih manje zavoles
manje ti njih nedostaje
I nisam kadar svindlati
za sobom skele paliti
da silom steknem nekog
kom cu faliti
Znam, duso, obeco sam da te necu pominjati
bogarati i sudbinu proklinjati
u varos se preseliti
orcati i veselit
obeco sam srca teska
obeco sam, al' jebes ga
Kad zadnji cokot zagrnem
pod skute Svetog Damjana
u bokal bistre plemenke zapasce trunka tamjana
Strahovi mladi umiru
pricu sam kraju priveo
jos onda kada sam
i njih nadziveo
Znam, mila, obeco sam da cu makar
za bestiju
i da cu naci lepsu, bolju i vestiju
nemeskinju, gospodicnu
ni po cemu tebi slicnu
obeco sam srca teska
obeco sam, al' jebes ga
I utom pasce i zadnji sneg
preko svih prvih snegova
a perce andjela je teg
spram svih zemaljskih tegova
Spreman je Onaj varati
olovni kantar skovati
al' danas vise ne bih trebo psovati |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #23 poslato: 17-01-2007, 22:32:14 » |
|
Prica o Vasi Ladackom
Znate l' pricu o Vasi Ladackom
i ja sam je tek onomad cuo
jednom devet dana nije izlazio iz birtije
kazu da je bio cudna sorta
Otac mu je bio sitni paor
'ranio je sedam gladnih usti
mati mu je bila plava
tiha, nezna, jekticava
umrla je s trideset i nesto
Imali su par jutara zemlje
malu kucu na kraju sokaka
na astalu navek hleba
taman tol'ko kol'ko treba
al' je Vasa hteo mnogo vise
Zeleo je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salase
zeleo je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute cilase
ali nije mog'o da ih ima
Voleo je lepu, al' sirotu
uz'o bi je samo da je znao
voles jednom u zivotu
sad bogatu il' sirotu
to ne bira pamet nego srce
Sve se nad'o da ce ljubav proci
zanavek je otis'o iz sela
nikad nije pis'o nikom
venc'o se sa mirazdzikom
jedinicom, kcerkom nekog gazde
Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salase
dobio je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute cilase
sve je im'o - nista im'o nije
Propio se, nije proslo mnogo
dusu svoju djavolu je prod'o
znali su ga svi birtasi
trazio je spas u casi
ali nije mog'o da ga nadje
Mlad je, kazu, bio kad je umro
'sred birtije od srcane kapi
klonula mu samo glava
ko da drema, ko da spava
i jos pamte sta je zadnje rek'o
Dzaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
dzaba bilo sata i salasa
dzaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
dzaba bilo karuca, cilasa
kada nisam s onom koju volem
kada nisam s onom koju volem
Znate l' pricu o Vasi Ladackom
i ja sam je tek onomad cuo
cak i oni slicni njemu
kada razmisle o svemu
kazu da je bio cudna sorta |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #24 poslato: 18-01-2007, 06:14:08 » |
|
BABY BLUE
Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim,
i zato kad te spazim ja besomucno trubim.
I fuckam kao klipan, crvenim k'o tulipan
jer ti si jedno udo Baby Blue.
Prosao sam sve to, sito and reseto,
moj dosije - to je rat i mir.
Al' sad nemam takta, sve ostavljam ad acta,
prolece je krivo svemu, to imam tremu.
I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!
Pratim te k'o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno cudo Baby Blue!
Dajem sve za zeton, okrenem telefon,
u, pa se smrznem kad ti cujem glas.
O, slusalicu spustim, zbogom snovi pusti,
smislicu do sutra nesto, tesim se vesto.
I sanjarim o tebi...
O, kako da ti pridjem? Popnem se pa sidjem,
iza tvojih vrata svira jazz!
Ne znam sta bi vise, zazvonim pa zbrisem.
Sirok mi je dijapazon, smislicu bolji fazon.
Sanjarim o tebi... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #25 poslato: 18-01-2007, 06:16:09 » |
|
DODJOŠKA
Njenog brata znao sam tako... Iz čuvenja...
Nisam puno mario za te Dođoše...
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja...
Spori dani davno prođoće...
Pretio je da će on na put da mi stane...
I da mu se sestre okanem...
A... Mi smo samo šetali... I pomalo kisli...
Dobro sam se nagled'o njenih koraka...
Druge su mi devojke pobegle iz misli...
Prhnule... Ko jato čvoraka...
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa...
I odvažnog Bilbo Baginsa...
Na svim mojim crkvama satovi su stali...
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše...
Sto hiljada reči znam... Al' jedna mi fali...
Da nju kako treba opišem...
I... Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše...
Al'... Ni nalik na druge Dođoše...
Otad baš ne uzimam svaku što se pruža...
Srce se odupire... Pa se privikne...
Al' zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža...
Pa da na kraj sveta iznikne...
Ma... Da se redom postroje odavde do ćoška...
Nijedna ko moja Dođoška...
Ta, idi...
Kao moja lepa Dođoška... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #26 poslato: 20-01-2007, 22:55:23 » |
|
Naposletku...
Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata...
Zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledećem bregu...
Okopniće moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezuška" u snegu...
Razbiću gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim...
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja tečem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Brošić što se teško pribada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...
Ređaš po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi... To je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti bas ovaj cigan?
Ne, mila...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su slične u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Čemu suze lepa ženo?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomična...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obična...
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada... |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #27 poslato: 20-01-2007, 22:56:06 » |
|
Poslednja nevesta
Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke šta će koja mesiti...
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pričam više nego što bih smeo...
Ajde... Odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...
Vetrić glanca krune granja...
Tamiš nosi par lokvanja...
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa...
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava...
Oprezno s tom violinom...
Ona čezne za tišinom...
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala...
A Nju nemoj pominjati...
Neće svet zbog toga stati...
Neće biti prva što se udala...
Nista lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...
Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...
Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...
Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #28 poslato: 20-01-2007, 22:58:13 » |
|
Lunjo...
Lunjo...
Moj stari kofer zalud ko koker grebe na vrata...
Dve ti se zvezde u oku gnezde... Dremež te hvata...
I toplo je tu... Ispod ovog krova...
Na bezbednom tlu... U tvrđavi snova...
Pa, sretna ti nova...
Lunjo...
Zlobnice graknu, al da te taknu ne smeju nikad...
Baš duplikati prvi će znati ko je unikat...
Kad nasrne svet... Ti obraz okreni...
Bog dotakne cvet što nikne u seni...
Sretna nova i meni...
Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron...
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton...
Moj si mali čarobnjak... Koji donosi spas...
A svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas...
Lunjo...
Kogod me traži, ti 'ladno slazi kako sam mrtav...
I, budi zlatna, pa navi sat na sredu... Četvrtak?
A napolju stud... Gospodari zima
I veje ko lud... Al ovde sve štima...
Otkad kad tebe imam...
Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron...
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton...
Moj si mali čarobnjak... Koji donosi spas...
A svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas...
Ti uvek znaš posebne reči...
Ti ćutiš mnogo tiše od svih...
Ti imaš smeh koji me leči...
Ti i od psovke načiniš stih...
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #29 poslato: 20-01-2007, 22:59:03 » |
|
Ostaje mi to što se volimo
Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu...
Ko u ruskom romanu... Tačno tako...
Ima ženu i sina... I podrum pun vina...
I sve mu je ravno...
U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi...
Al on ne pita puno... Pruži ruku i kaže:
Nisi bio odavno...
I sećamo se dana kad smo još bili divlji ko jeleni hitri...
I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri...
Pitam ga dal zna da si... Otišla... Da si otišla?
Pa, dabome, kaže on, imala je drugog, znaš?
Pitam ga dal zna da se volimo, da se još volimo?
Blago tebi, gunđa on, nekad si ko dete baš...
Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto...
Vidi nebo i zemlju... Ma, ima pravo...
Ja sam prokleti pesnik... Koji stoji na kiši...
Koji laže i voli...
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo katkad daleki... Al to je ljudski...
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli...
I sećamo se dana kad smo bežali vetru ko besni čilaši...
I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj čaši...
Pitam ga šta sad, kad si otišla? kad si otišla?
Vrlo važno, kaže on, pa ima tolko sličnih njoj...
Pitam ga dal zna da se volimo? Da se još volimo?
O, koješta, gunđa on, dodaj bokal, stari moj...
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen...
Al je imao sreće... Ja vidiš nisam?
Ja sam ljubio razne... Neke potpuno prazne...
Neke potpuno strane...
I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe... Jedinu pravu...
Zato topim u vinu čitav svet, jer u čašu
može svašta da stane...
Pa brže vraćam priču na detinjstvo i na ždrepce znojavih sapi...
I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj kapi...
Pitam ga dal zna da je nevažno što si otišla?
Ajd, u redu, kaže on, i šta ti sada ostaje?
Pa... Ostaje mi to što se volimo... Što se još volimo?
O, dal zbog vina, gunđa on, al ovo smešno postaje...
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
