Ako se nečeg grozim, to je kad osetim tudju posesivnost na svojoj koži. Tumačim to kao atak na moju slobodu, kao težnju za robovanje, gubljenjem identiteta, .... Prosto, guši me.
Stoga kad kod drugih primetim i najmanju dozu posesivnosti sečem to u korenu, ne dozvoljavam da sebi drage pretvorim u gušače.  
O, naravno da sam i sebe hvatala da ispoljavam na ovaj ili onaj način posesivnost. I teško mi je izboriti se u tim momentima sama sa sobom, ali pokušavam da se držim onog "koga voliš, ne zatvaraj ga u zlatni kavez". Nekad jeste teško osloboditi onog koga voliš, ali je neophodno.
Ali, da li vam posesivnost dragih godi ili ume i da vas uguši?