Nisam siguran da mi je bas sasvim jasno kako da zapocnem ovu temu, ali  sasvim sigurno je to da moram krenuti od pocetka  , samo se nadam da vas necu uspavati.  Pre nepune dve godine, doselio sam se u Novi Sad, upisao sam Pravni fakultet i polako krenuo da se borim sa beskrajno dugim predavanjima, vezbama, knjigama... U svoj toj borbi, izostavio sam onaj deo koji svi na samom pocetku iskoriste a to je upoznavanje sa kolegama, naravno ne mogu reci da nikoga nisam upoznao, ali prosto nisam ostvario neki blizi kontakt, neko drugarstvo, cini mi se da sam pogresno shvatio novu sredinu i nisam mogao da je prihvatim na pravi nacin, nisam mogao da savladam grad kao pojam, neznanje koje mi se najednom nametnulo, masu ljudi, bezbroj podvala, laznih osmeha, instant drugara i drugarica... Nekako, sve mi je to izgledalo po malo   bas tako, za razmisljanje. Iako sam u pocetku mislio da je to samo prolazna faza navikavanja na nov zivot, nove okolnosti, nove situacije, shvatio sam u stvari da ta faza traje i do danas a ja prosto ne mogu sa njom da se izborim. Svestan sam da je u meni problem i da nije moguce da ne mogu da upoznam nekoga ko bi mi bio interesantan. Mnogi moji drugari iz gimnazije kazu da imam surova stanovista o zivotu u celini, koja su naravno u potpunosti realna, medjutim upravo zbog toga ljudi koje tek upoznajem ne mogu da me dozive onako kako bih ja to zeleo, tj. na pravi nacin. Cuo sam jednu poslovicu koja kaze da je uspeh biti sam a ne usamljen... Nekada pomislim da sam srecan odnosno da sam sam i da nisam usamljen a nekada opet mislim da ne postoji usamljeniji covek od mene. Znam da neke stvari u sebi moram izmeniti, ali postoji ono nesto sto covek ne moze da nadjaca... Ne bih voleo da me neko od vas pogresno shvati jer ja na ovaj nacin ne trazim drustvo, nego jednostavno, hocu da vidim vase misljenje o mom problemu... Unapred se zahvaljujem sto trosite vreme na moje redove...

  Hvala ti za komentar , mada, iskreno, mislim da me nisi bas najbolje razumela... (Ja u njima odmah nisam ni zeleo da vidim prave drugare, dug je put do pravog drugarstva odnosno prijateljstva, to su prosto bili, mozda ce zvucati grubo ali kako god, povrsni ljudi koji u coveku gledaju samo neki interes...)

polako,sinak...usamljenost ponekad nije tako teška-imaš prijatelje (prave) u svom zavičaju...
mlad si,pametan...nemoj se siliti da nađeš prijatelje,pronaći će oni tebe kad za to dođe vreme...
samo opušteno,derane,budi ono što jesi i što jedino možeš biti.sve ostalo dođe samo od sebe,samo treba malo strpljenja

Pa ja mislim da je sasvim ok biti sam ako ti to vise prija,ali posto nekad se osecas i usamljeno trebas ipak da malo budes fleksibilniji u stavovima i pokusas da na fakultetu steknes neke drugare!Da budem iskrena sa tobom, Pravni fakultet je dosta specificna sredina i zaista tamo ,ma koliko covek bio druzeljubiv ili ne,tesko je steci vise od jednog ili dva prava drugara tokom celih studija! Za vrema mog studiranja tamo ja sam stekla samo jednu pravu drugaricu  ,od skoro prvog dana smo se nasle i dan danas,kad smo i zavrsile,mi se intezivno druzimo! Ali stekla sam i puno drugara -poznanika sa kojoma se ne druzim intezivno ali ipak mogu i sa njima da popijem kafu u gradu i da izadjemo i da popricamo,jednostavno da se druzimo bez obaveza i to je uvek ok i zanimljivo i donosi neko osvezenje!Ali ipak ja  ne mesam babe i zabe i znam kome mogu da se obratim kad mi je tesko i kad mi je najlepse,kome mogu bas sve da ispricam.
Lepo je za vreme studiranja sticati nova poznanstva a i korisno ,prosto siris vidike.Treba da pokusas da steknes nova poznanstva na faksu i van njega pa neka se mozda i pretvore u pravo prijateljstvo,a ako ne,pa to je sasvim normalana stvar,prosto ne mogu bas svi da ti odgovaraju za druzenje!