|
JohnyBravo
|
 |
« Odgovor #50 poslato: 24-07-2007, 18:25:58 » |
|
Kako se sanja
Treba nesto da se usni
Ali kako?
Treba da se usni tako
da ne bude bas ovako i onako,
vec da bude i ovako i onako.
Ako treba da se usni,
onda - tako.
Kad kraicak levog oka sjaj zalije,
kad kraicak desnog oka bol zalije,
kad kraicak desnog uha dah zalije,
kad kraicak desnog uha smeh zalije,
ne pitaj se ni: sta li je,
ni: cemu je,
ni: da li je?
Uzmi malo sna u saku
i protrljaj oci svoje.
I odjednom znaces: to je.
Koje?
Moje ili tvoje?
Ne benavi, svete plavi,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #51 poslato: 24-07-2007, 18:27:59 » |
|
Poruka
Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.
Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše
- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #52 poslato: 24-07-2007, 18:29:07 » |
|
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #53 poslato: 24-07-2007, 18:30:32 » |
|
SLUTNJA
Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti započne po neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
Na snove prazne ko prazne mreže.
A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
Čitava noć ti od snova – zlatna.
Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja – više se spava. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #54 poslato: 24-07-2007, 18:35:21 » |
|
Rasejana pesma
1.
Pustite mi na miru
moje ćutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi, najjači u razredu,
najglavniji na ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.
Mnoge se prave stvari
ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.
Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.
2.
Oni obično padnu
ako se penju na drveće.
Njihova lopta redovno
daleko premaši cilj.
Uvek dobijaju batine,
ako se s nekim potuku.
Oni nisu za neke
velike junačke igre
i ja vas duboko molim:
pustite mi na miru moje tihe dečake.
Oni su stalno povučeni
u neke svoje prostore
iz kojih pokušavaju
da se rukuju mislima.
To je kao kad sanjaš
da si usnio san.
3.
Glas im je mek i šaputav
kao zvuk mesečine.
I zapinju na ravnom
kao da se u hodu
sudaraju sa sobom.
Stvarno vas čestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.
Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristižu.
Zamisli kako toneš
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
među kristale svetlosti.
Tako nekako pristižu.
4.
Oni sede u razredu
zamišljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
ili gledaju kroz prozor.
Ne čuju šta ih pitamo,
jer ko zna gde su baš tada,
u kakvom drukčijem svetu
koji mi nikad ničim
nećemo ugledati.
Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.
A zašto svima smetamo
kad smo drukčije budni?
5.
Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.
Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.
Tu oni vide oštro
kao kraljevski kondori.
Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.
Ako bi ikada pristali
da žive kao svi drugi,
čime bi onda rasli?
6.
Pustite mi na miru
moje ćutljive, smušene,
rasejane dečake.
Jer samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istog,
ako iznesu iz glave
te neobične čarolije
i nauče nas kako se
pentra po samom sebi
do snežnih vrhova nade.
I puste nas da zajedno
živimo u tom svetu,
nemogucem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa širokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjači u ulici,
i mi, na izgled nevažni,
i mi, zasad najvažniji.
7.
Jer sve na svetu uvene.
Možda i ne znaš: i klikeri
uvenu kao trešnje.
Uvenu jaka ramena.
Uvenu lepe igre.
Zaustave se sva trčanja.
Osvrneš se i, okolo,
vidiš jedino sebe
kako si naglo zaćutao
kao veliko zvono
kome je puklo klatno.
I tek tada se prisetiš
da ipak u tebi ostaje
to čudo što sadrži
ne jednu, već bezbroj večnosti.
I shvatiš: samo se onaj,
ko je imun na stvarnost
nikada neće razboleti
od rđe i od venjenja.
8.
Šta posle detinjstva ostaje
jedino bezazleno.
Ostaju samo te glave
pune čarobnih svetova,
što se nikad ne tope,
što se nikad ne troše,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.
Te glave iz kojih sutra
rastu njive i šume
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespuću mašte,
nove neke komete,
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati prostorom.
9.
Rastu beli počeci
sasvim drukčijih tebe,
iz tih detinjih glava,
zamišjenih i običnih,
pametnih samo za čudno,
samo za neizvodljivo,
kao obilje reči
s kojih se para vetar.
Tih usamljenih glava,
pametnih samo za snove
od kojih su naučili
da istovetnost čitaju
raznim brzinama shvatanja
i tako nikad ne dosade
sebi i svome delu. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #55 poslato: 24-07-2007, 18:37:03 » |
|
POD STARIM MOSTOM
U meni večeras ova reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce riđe,
jer mora nekuda da iziđe.
U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.
Svako u sebi reke druge
pod ovim istim mostom sretne.
Zato su naše srćce i tuge
tako drugačije istovetne. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
JohnyBravo
|
|
« Odgovor #56 poslato: 24-07-2007, 18:40:53 » |
|
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Novi Sad moj grad Vojvodina moja ledina |
|
|
|
Lily
|
|
« Odgovor #57 poslato: 27-07-2007, 08:03:19 » |
|
HODAJUĆI NA RUKAMA
Nosač
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju, dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća. Ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, a ustvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino sam si kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: „Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom.“
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.
Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar to ne liči na slobodu?
IV
Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća.
Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru.
Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknt dodir i čjue doslušan sluh.
I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati.
Zar to ne liči na slobodu?
Tiho, da nečuje drveće. Spava krošnju uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Lily - la chica al borde de un colapso intelectual!!! |
|
|
|
Lily
|
|
« Odgovor #58 poslato: 27-07-2007, 08:05:01 » |
|
V
Strahovite se visine kriju u niskim stvarima.
Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me učili da mislim i da osećam.
U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlosti i miriše na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani. Svet se u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.
Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?
VI
Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.
Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viriš iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka.
Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju.
Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji.
Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugeledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.
VII
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.
Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koje delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom:
„Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno.
Ko vas je to začarao?“
Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih mađija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Lily - la chica al borde de un colapso intelectual!!! |
|
|
|
Lily
|
|
« Odgovor #59 poslato: 27-07-2007, 08:06:39 » |
|
VIII
Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.
Savlađujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: „Ja sam dečak iz stvarnosti.“
„Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti,“ reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. „Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima.“
I ovako je rekao : „Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.
Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati.“
IX
Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba preteško je za učenje. Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenađuju.
Tako sam mu i rekao: „Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban.
Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora.“
On me pogleda iskosa i potpuno se približi: „Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme.“
Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije usklađen način hitrine razmišljanja.
On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Jasam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tuđa učenja.
X
Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je zaista bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao brže nego što je izgovorim.
Ovako mi je rekao: „Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole.
Ko uspe sebe da pronađe okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato.
Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izađete iz njega. Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak.
Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznosti privremenost stavari.“
XI
I još ovo je rekao pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima:
„Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.
Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.
Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do starosti, mogu da budu vaši.
I vi u njima da ličite na večitog dečaka.
Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji.
U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti.“
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Lily - la chica al borde de un colapso intelectual!!! |
|
|
|
