-EPILOG-
Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.
Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.
Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.
Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gosdpođici
napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično,
onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razarača.
Gospođice,
kazaću,
gospođice, sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde opet cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
Sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije
išamarao drvored
i oko odžaka se pleo.
Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja
sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed
ne znači i da sam beo.
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.
Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?
Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?
Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa
i sna.
Jedina si bila do zuba sita
sa ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi
naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu
u prslučićima od svile.
Voelo bih da ipak negde sačuvaš
sve moje daleke vrhove
na horizontalama tvog dna.
I da proneseš moje oči
kroz tišinu svih tuđih očiju
i tuđih stanova.
I moj oktobar kroz sve tuđe aprile.
Ovde kod mene
dani imaju opori ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto pokojno,
nešto zauvek izbrisano,
nešto golubije.
Možda je dobro još i ovo da znaš:
Žene nemaju pravo
posle tebe ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično i samoj bogorodici
u dostojanstvo presvučen oberučke.
Sve moje nežnosti i gluposti
još uvek na tvome pragu spavaju
kao mala kudrava štenad
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe kučke.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav
samo za tebe jecaju i pevuše.
Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo!
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me nespretno pazi,
neko, kome ja, zaista, naivno, zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do moga usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali dok ležim ovde kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.
I dok umire drveće
i susnežica po lišću gazi,
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.
Možda mi nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio, sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački, kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
majku mu,
kao da znaju za nas.
Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće, subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.
Dalje,
zaista, ne bih imao ništa više da ti javim.
Jedino, možda to:
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kojem su mi srce amputirali.
Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.
Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato,
zbog nečeg u sebi
nasmešim, u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja,
tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja,
tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.
