ODLUKA

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.

Carobna pesma

1.

Cesto te tako vidim.

Istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.

Na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena.

I cujem sapuces: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa.

2.

Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.

Duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova.

Letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva.

Tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu.

3.

Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar.

Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje.

4.

Sine moj, i ja letim.

Kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim.

Mozda to znaci ucci
u unutrasnjost tisine.

Mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo.

5.

Ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave.

I tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis.

Biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja.

Ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude.

6.

Zato bezim od kuce.

Nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa.

U bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim.

Lebdim nad samim sobom.
Tako zamisljam nebo.

7.

Onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci.

Ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila.

Otvaram vrata i ulazim.
Ne u svet, vec u sebe.

I ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem.

8.

Kazu: jos nista ne shvatas
sa svojih trinaest godina.

Oslonjen o zid kise,
sisam kostice vazduha
i smeskam se u sebi.

Znam mnoge roditelje,
potpuno lisene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svom sinu
moze postati sin.

Ne boj se. Ja te postujem.

Evo ti ruka i vodi me,
pazljivo, da se ne uplase
pegave ochi lishca
u baricama oktobra.

9.

I dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Pocetak pocetka je svuda.
Kraj kraja je u nama.

10.

Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde mozes da se spustis.

Jer ljudska srca su niska,
zasadjena ko jagode.

U redu, idemo kuci,
gde su svici komete
naseg malenog kosmosa,

gde smo nacinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepaznjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.

Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvezdje Vlashica.

11.

Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da zive i da disu.

Al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.

Samo se tako mozemo
jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i ciste, iskrene oci,

to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.

DRHTAVA PESMA

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tačke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

NAJMANJA PESMA

Evo najmanje pesme.
Manja je od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
- šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje
- šta te se tiče dalje.