Pravo coveka da ostane uspravan

Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu. Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.
Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.
Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.
E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.
Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.
Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.
I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.

Slika

Sada mi je valjalo sjesti i upiti što više od aure mistične atmosfere. Prislonio sam se uz bogato ukrašena, starinska vrata, pripalio cigaretu i osluškivao. Zvukovi su se izravno dizali uvis, čeličnom prodornošću su parali zrak, odbijali se od rubova otvorenih i trošnih prozora dok su ljudi čvrstih koraka i pravocrtnih pogleda užurbano prolazili. Zadovoljstvo promatrača potrajalo je još koju minutu.
Trebalo je ući u jednu od kripta i promotriti uokvirena čudesa linija i boja, riznicu majstora vatrenog i pritajenog pogleda. Ušao sam s nekolicinom ljudi u dostojanstveni dvor.
Kontrast naslikanoga i ravnih ploča na kojima je ono bilo ovješano bio je golem i neopisiv. Goli bijeli zidovi i statika prozirnih kvadara bila je suprotstavljena slikovnim nervozama, kaosu i uzbibanosti linija, lančanoj energiji koja je zračila slikara s plitkih površina. Sporo i obazrivo sam prolazio galerijama prateći varijaciju na Velasquezovu temu. Minotauri i izobličene žene također su pripovjedali jedan stari zaboravljeni govor.
Nisam dugo morao hodati kada se pred mojim očima ukazao portret, žena aristokratske poze i opijajućeg, zavodničkog pogleda. Stajao sam okamenjen doživljavajući nizove kratkih i jakih potresa čije se djelovanje ogledalo na tupim i bezizražajnim očima. Njezino lice je proglasilo uzvišenost i superiornost, nehajnost pronicavih očiju ponad kojih su se izvijali gracilni smeđi polukruzi. Bogato izvezena crna marama krila je slapove svilene, bujne kose, a blagost pješčanih boja ovila je njezin predivan lik.
Dopustio sam da prizor, ta magična slika, uđe u moju svijest i nađe počasno mjesto u labirintu nevidljivoga.

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.

Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije.
Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

Zabice

Bila je jedna grupa zabica koje su se zelele takmicti. Zelele su izaci na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledalaca da daju podrsku zabicama.

Utakmica je počela.
Ali...
Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka zabica uspeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju,
osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise.

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”

Jedna po jedna, zabice su odustajale i okretale se natrag,
osim jedne koja je istrajno isla napred i uopste se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeleli saznati kako je uspela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.

Jedan gledalac je pristupio zabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage i volje da izadje do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je pobednička zabica gluva!

Dakle i od zabica se da nauciti:

Nikad nemoj slusati one ljude koji su negativni i pesimisti, jer ti uzimaju najbolje ceznje i snove koje imas u svojoj dusi!
Uvek misli na snagu reci jer sve sto cujes ili citas utice na tvoja dela!

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.