Dakako da s vremena na vreme imam jaku potrebu da od partnera čujem te magične reči. Ali, ukoliko mi se to izgovori na samom početku veze teško da ću poverovati u istinitost tih reči i smatraću da ih partner olako izgovara. Takođe, suviše često ponavljanje "Volim te" smatraću samo još jednom frazom koja će blediti značaj svakog onog volim te koji mi je potreban da čujem. Nekako mi je mnogo bitnije da mi on kroz niz sitnih i krupnih stvari pokaže da me voli, a to da izgovori tek s vremena na vreme kada mi je to itekako potrebno u datoj situaciji, datom naboju emocija što oboje moramo osetiti.

Sama jako teško izgovaram "Volim te". Najpre ću sebe sto puta preispitati da li ja nekog volim. I mada ću verovatno na hiljadu i jedan način toj osobi na pokažem da ga volim, relativno teško i u svakom slučaju dosta retko prevaljujem preko usta "Volim te." Razloga za to ima. Kao prvo, izgovoreno "Volim te" za mene imam značaj ne samo izjave, već i obećanja, zakletve, potpune predanosti, vere u trajnost/večnost (ja, glupi idealista). Drugo što mi ne da da to često izgovaram je upravo to što ne verujem u često izgovaranje te rečenice, i ne želim da se izjava vremenom izliže i izgubi na snazi.

Imate li potrebu da čujete/izgovorite ove dve čarobne reči i koliko često?

Imam potrebu da cujem te carobne reci,a i da ih ja uputim,ali ne naravno cesto, jer u to onda ne bih verovala.

Ali  ipak, vise volim da mi to dokaze delima, a ne recima, mislim da je lako reci "volim te", ipak to treba dokazati, pokazati!

Hm, pa nisam sigurna da smo se razumeli.
Naravno, i mene će sve gore navedeno navesti da sebi kažem "volim ga". Ali da bih to izgovorila moram to svoje "volim ga" proveriti u vremenu.
Smatram da je ljubav nešto što traje. Ako mi se desi trenutak kada iz mene bukne ono "volim ga" i on se ne ponovi u vremenu, ili se ne ponavlja dovoljno često, dovoljno jakim intenzitetom, ukoliko me to "volim ga" ne razdire dovoljno dugo i dovoljno snažno da bude i izgovoreno, izgovoreno njemu, to možda nije ljubav već samo zanos, zaljubljenost ili tek pobrkane vrste ljubavi.
I zato neću dozvoliti da me trenutak zanosa nagna da to izgovorim. Neću jer hoću da budem poštena prema sebi, i što je važnije, poštena prema toj drugoj osobi. U krajnjem slučaju, držim se onoga da stvari treba nazvati svojim imenima pa ma kako to zvučalo.
A svako može po nizu gestova, pogleda, situacija osetiti ljubav, pa čak iako nije izgovorena. Isto kao i što će osetiti nepostojanje ljubavi onda kada se izgovara to "volim te".
Mada, priznajem, nekad je i te kako to potrebno čuti, pa makar znao da nije tačno ili nije potpuno.

Ponekad teško je izreći „volim te”
 

Nije bitno izgovoriti ih... bitno je pokazati to... Ali nekad baš nedostaje da čuješ kako ti neko to govori... bez obzira na to što znaš da je tako...
A i ja sam čudna... ni ja to ne izgovaram previše često... možda bih trebala