Najpre i najintenzivnije to su one lepe stvari: pogled koji je neko znao da mi uputi i da mi kaže neizgovoreno, zagrljaj koji je grejao i štitio, poljubac u koji je unosio celog sebe, neki gestovi, dela koja su znala da me oduševe, ostave bez teksta, rasplamsaju emocije, nateraju da uzletim.
A onda se zapitam zašto je tim vezama došao kraj.
I tek tada se setim onih stvari i onih događaja koji su me povredili i koji su trajno ubili deo poverenja. Tamo gde nisam bila povređivana, setim se osećaja praznine koja je usledila kada je žar počeo da se gasi, kada se udaljavao, hladio, ljubio bez predavanja, one neprijatne tišine u društvu osobe sa kojom ti je nekad bilo izuzetno prijatno da sediš u tišini i komuniciraš upravo tom tišinom.
I da, naravno da pamtim i bol koji bi me obuzeo pri raskidu i osećaj da bespovratno gubim deo sebe.

Pa ostaju mi u secanju i lepe i ruzne stvari, zavisi od veze do veze..
Osim raznih pisama, slika i slicnih predmeta, secam se i svega ostalog, poljubce, setnje, zezanje..

nista se ne urezuje u secanje kao osecaj koji imas dok gubis osobu koju volis

e da slazem se, taj osecaj nikad se ne brise.. mozda se zaborave detalji.. ali osecaj nikada..

a ono lepo sto e pamti, bar kad sam ja u pitanju, to su desavanja za vreme upoznavanja.. sve posle moze da bude jako lepo i jos lepse ali pamtim najvise upoznavanje jer ostavlja utisak na mene i njega se uvek tokom veze rado secam..