Iako sam se rano osamostalila i po merilima koja vladaju u Srbiji smatram se potpuno samostalnom, ipak sebe ne smatram onom koja se apsolutno odrekla roditeljskog oslonca. Ne, nisam se odrekla, ali se zaista trudim da to svedem na najmanju moguću meru.
I ne smatram da osamostaliti se znači zaposliti se, odvojiti se fizički od roditelja niti zasnovati svoju porodicu. Znam puno ljudi koji su sve ovo učinili, a ipak se ne mogu smatrati samostalnim jer ih roditelji još uvek izdržavaju, vode računa o njihovim obavezama, a da ne kažem da odgajaju njihovu decu, i sve vreme pokrivaju nove i iznova načinjene greške. Izdržavanje zdravog i pravog deteta (koje je davno prestalo da bude dete) zato što mu je mrsko da potraži posao nije greh samo tog deteta, već najpre njegovih roditelja što to dozvoljavaju. Tolerisanje neodgovornosti, gutanje raznih izgovora pravi od roditelja ponosnu žrtvu, a od deteta nesposobnog člana društva.

Kad je pravo vreme za osamostaljivanje?

Zato mislim da ovaj period mora početi već sa prvim koracima, sa prvim rečima. Postepeno. Usvajanje pravila, poštovanje individualnosti, davanje prava na sopstveno mišljenje, sopstveni stav i samostalne odluke, ali i ujedno nametanje odgovornosti (da, odgovornost se nameće, ko je lud da je prihvati ako ne mora),... sve to se mora razvijati tokom odrastanja.

Zato mislim da je pravo vreme za osamostaljivanje sad i odmah.

 Volim da mislim o sebi kao o samostalnoj osobi , ali istovremeno pitam se koji su to kriterijumi da bi nekog proglasili samostalnom osobom ?
 Pogotovo u Srbiji gde je mali broj onih koji sebi mogu da obezbede ekonomsku nezavisnost od svojih roditelja i samostalan život odvojen od njih.
 Tako da je pitanje da li ovaj ekonomski kriterijum može da se primeni kod nas.
 Da li je osamostaljenje ne dozvoliti da roditelji misle umesto vas ? Za mene sigurno jeste jedan od faktora, ali to mi je i osnova zrelosti.
 Da li je biti odgovoran i znati sta su obaveze znak da je neko samostalan? Možda mogu da budu , ali za mene su više simbol nečije psihičke zrelosti.
 Roditeljski oslonac ? U kom smislu posmatramo roditeljski oslonac , da li emotivni ,psihički , finansijski ? Pa normalno je da postoji emotivna povezanost sa roditeljima, doduse ne i zavisnost. Psihički , sto da roditelji to nekad ne budu , ako nemate zivotnog saputnika , pored prijatelja treba vam jos neki glas razuma za savet oko necega , sto da ne ?
 
 Maksimalno se trudim da budem nezavistan od roditelja u svakom pogledu ...... i smatram sebe zrelom osobom ( kako sam skroman ) i samim tim dosta samostalnim .....

 Ali ipak se pitam šta označava nečiju samostalnost u Srbiji ? Da li je to moguće odrediti ?

bas dobro receno     Ne mora samostalnost uvek biti samo materijalna.

Kakvo moralisanje, o cemu ti pricas?

Kako se ne moze biti samostalan i bez para. Ako ja sama donosim odluke za sebe i sama snosim posledice i mislim svojom glavom kako to nisam samostalna.

Sta mi vredi da imam svoju platu ili neki drugi svoj novac ,ako ne mogu da mislim svojom glavom vec drugi sve odlucuje umesto mene a ja se pravim kao bas to hocu.
Kakva je to onda samostalnost?

Ups, mislim da je došlo do male zamene teza.
Potpuna samostalnost podrazumeva i egzistencijalnu samostalnost, a to svakako uključuje materijalnu. Ali sigurno da blagovremen razvoj individualnosti i odgovornosti vodi ka potpunoj samostalnosti po ostvarivanju materijalne nezavisnosti.