Pa valjda kada mu roditelji i babe i dede sve dopuštaju da radi

Valjda kada roditelji nemaju preciznije odredjenu ideju sta je to vaspitano dete.
Takodje, takozvano "bezstresno vapitanje" cesto se izvrgne u nedostatak bilo kakvog vaspitnog delanja.
Prvo, odusevljeni smo slatim malim bicima, posle nam je zao da im nesto ne dopustimo , da deca ne bi bila "u stresu", kao da ne moze lepo i sa objasnjenjem da se postigne postovanje odredjenih granica ( to pod uslovom da roditelj zna sta su te granice - tu se vracam na pocetak mog posta)  a onda vise nemamo snage da se suprotstavimo stihiji koju smo sami prouzrokovali.
Uzasavam se bespomocnih roditelja, mislim da im je duznost da odrastu, budu dobri ( 'ajde da kazem "sto bolji", jer ljudski je da gresimo, trazimo nacine...) vaspitaci svojoj deci i tako ih opreme za zivot, a ne da stvaraju asocijalne, sebicne i nesposobne za kvalitetan zivot osobe.
Jos mi je gore kada, umesto da se mobilisu i ucine nesto zaista dobo za svoju decu (recimo, na BBC je bila serija u kojoj psiholog pomaze roditeljima da pronadju put kako da mali tirani budu zadovljna, srecna i dobra deca), traze od drugih da ucestvuju  u njihovoj nezdravoj bolecivosti. (to ako vam se tudje dete popne na glavu, pa vas roditelj mrko pogleda sto niste odusevljeni :) )

Ali, ne mislim da deca traba da budu mali roboti, dresirani i poslusni stramali :). Jednostavno, treba zdravo da rastu u dobre ljude...Hm, vasitavati decu strasno je tezak i odgovoran posao...

Mozda ce neko reci da nisam kompetentna da odgovorim na ovo pitanje jer nemam svoje dete, tj. nisam roditelj. Ali sudbina mi je nametnula brigu o nekoj deci, skoro roditeljsku, jos pre petnaestak godina a, evo i sad nedavno. Necu detaljisati situaciju u kojoj sam, ali cu priblizno objasniti ono sto zelim reci, odnosno moje neko, nazovimo iskustvo koje sam imala sa decom.
Po meni, najvaznija stvar u vaspitanju deteta je razgovor. Dete ne sme da se vaspitava jednostavnom dozvolom (jer ga bezgranicno volimo) ili zabranom (jer se nesto nesme), deci uvek treba objasniti. I to ne na taj nacin: "Zato jer ti ja dozvoljavam" ili "Zato jer JA tako kazem". Treba im argumentovati svoj stav. Koliko god da je malo dete, recnikom koje ce ono razumeti, treba mu objasniti zasto nesto moze, sme, a zasto nesto ne moze, nesme.
Mislim da deca postaju razmazena kod onih roditelja koji idu linijom manjeg otpora: -Mrzi me (nemam vremena) da se bavim sa njim, dam mu sta hoce pa ce biti mirno. (Ko ce biti miran? Dete ili ja?!) Vremenom kod takve dece zahtevi postaju sve veci a roditelju kukaju: "Nemogu mu nista".
I, nikada ne treba reci mali je, ima vremena da nauci. Dete se vaspitava od prvog dana njegovog bitisanja.
Takodje, ne treba se bojati da ce dete pomisliti da ga ne volimo ako mu nesto zabranimo. Opet kazem, vazno je objasniti zbog cega mu nesto zabranjujemo, ne odobravamo. Isto tako i kada mu dozvoljavamo. Deca su inace intuitivno sposobna da osete ljubav, ali takodje intuitivno treba da osete i autoritet. A autoritet se ne gradi ni vikom ni kaznama ali ni popustanjem.