|
Zelenooka
|
 |
« Odgovor #10 poslato: 21-01-2007, 01:23:32 » |
|
PREDOSEĆANJE
Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah yrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #11 poslato: 21-01-2007, 15:48:15 » |
|
DUŠU MI POKLONI
Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.
Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.
Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.
Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.
Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.
O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Zelenooka
|
|
« Odgovor #12 poslato: 21-01-2007, 20:52:01 » |
|
Na buri
Svu vecer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je covek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu vecer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, nece me
umoriti hod,
breg je blizu naseg doma.
O, ja osecam da mi je rod
taj covek ili bor
sto svu vecer blizu groma
stoji i gleda u nas dvor.
Vidis li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u nas dom
taj covek ili bor
sto svu vecer stoji i gleda
u nas beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
sto vitla nad njim. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #13 poslato: 10-03-2007, 21:34:55 » |
|
Obecala si da ces biti vecna
Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.
Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.
Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #14 poslato: 10-03-2007, 21:35:39 » |
|
Mesečina
Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi nase,
srebrom nam napunio case,
i staklene boce obe.
Mesecinom sam se opila
cesto, zbog srece, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.
Videces, manje je slatka
casa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noc je kratka.
Pijmo, prijatelju i sad skupa
ovo ponocno pice,
sve moje znaces bice
kad zadnja se isprazni kupa.
Bice ti sasvim prozirna
moja dusa i oko;
gledaces u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.
Reci ce poteci same
obraz stati da se zari;
a mesec, krcmar stari,
iz sumske smejace se tame. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #15 poslato: 10-03-2007, 21:36:09 » |
|
SMRT LIŠĆA
Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?
Možda pričaju vetrovi da su selice
pomrle od umora
i podavile se u dalekom moru?
Možda su doneli vetri
na svom krilu
uplašeni krik ždralova?
Šta to, mama, tako tužno priča vetar
kad od njegove priče
lišće bledi i opada?
Možda vetar priča da se sunce umorilo
i palo u vodu
i da nikad više neće doći?
Ko bi mi mogao reći
zašto lišće bledi i opada? |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
|
Mish
|
|
« Odgovor #16 poslato: 10-03-2007, 21:36:49 » |
|
ZENA -MUSKARCU
O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i goli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
Cute blago plaveti neba i teku.
Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.
O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boloju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru. |
|
|
|
|
Sačuvana
|
Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio...
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
|
|
|
panonskavila
čedo
 Odsutan
Pol: 
Poruke: 27
|
|
« Odgovor #17 poslato: 05-06-2007, 15:13:24 » |
|
BOLNO PROBUDJENJE Vec je, dragi, doslo bolno probudjenje
i srce se steglo kao gvozdje vruce.
Vec je doslo gorko, tesko uverenje
da ce jednog dana u sivo svanuce
sve vec proslost biti. U dusi duboko
vec se crna slutnja kao plima dize;
i zadrhti srce, ko ranjeni soko,
i bolno se steze, kad ti pridjem blize.
Osecam da ljubav tvoja ce umreti;
i bicu ti, dragi, tudja jednog dana;
a u dusu moju i ti ces uneti
jednu novu povrh mnogih starih rana.
Da, doslo je, doslo bolno probudjenje
i srce mi steglo kao gvozdje vruce;
da, doslo je tesko, gorko uverenje
da ce jednog dana u sivo svanuce
sve vec proslost biti. [/center][/center] |
|
|
|
|
Sačuvana
|
|
|
|
|
Olja
|
|
« Odgovor #18 poslato: 06-03-2008, 14:49:45 » |
|
Roman o detinjstvu Desanke Maksimović iz pera Vitezovića
BEOGRAD - Srpska književna zadruga (SKZ) danas je predstavila knjigu Milovana Vitezovića "Gospođica Desanka", roman o detinstvu naše velike pesnikinje, koja, kako je rekao autor, simbolizuje poeziju samu.
"Sve u knjizi mora biti životno i uverljivo- to sam stalno sebi ponavljao pišući je, a pisao sam je takoreći 50 godina", napomenuo je Vitezović. Desanka Maksimović je, kako je rekao, sinonim za reč pesnik i sve što se o njoj napiše je zavet. Knjiga je roman o detinjstvu, priča kako se u Brankovini začeo Desankin božanski dar, dodao je on.
Ona je velika pohvala detinstvu, mladosti, poeziji, narodu...rekao je njen autor, napominjući da može biti i lek protiv narodne depresije i odgovor na jedno od Desankinih poslednjih pitanja - da li ćemo se mi Srbi, uopšte, spasiti.
Govoreći o knjizi, prof. dr Vladeta Jerotić rekao je da se čitajući je, kao i sve ostale Vitezovićeve, čovek oblagorođuje. Srećno je bilo selo kada su u jednomisliju bili lekar, učitelj i sveštenik, a Desanka je sazrevala u takvoj Brankovini, uz oca učitelja, dedu sveštenika i mudru majku i baku, primetio je Jerotić.
Uz pesnički talenat, u njenoj ličnosti kao da se otelotvorilo svih devet muza, dodao je Jerotić. Podsećajući na njenu knjigu "Duhovni zavičaj", on je ukazao da je bila istinski vernik, na neverovatan način spajajući paganstvo sa pravoslavnim hrišćanstvom.
"Gospođica Desanka" nam vraća veru u svoj narod, a ako budemo vraćali veru u svoj narod vratiće nam se i nada, primetio je Jerotić.
Najnovije delo našeg poznatog pisca Vitezovića, koji je publikovao oko 40 knjiga -pesama, romana, drama, knjiga za decu, eseja, aforizama, filmskih i TV scenarija, objavljeno je u biblioteci "Savremenik" koja je u okviru naše najstarije izdavačke kuće, SKZ, osnovana pre Drugog svetskog rata.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
Sloboda je svesno prihvatanje odgovornosti izbora.
|
|
|
|
Lily
|
|
« Odgovor #19 poslato: 21-03-2008, 18:23:16 » |
|
Na kraju biće opet jedno isto! Kad pomislim da će kao pene nestati
I hridi ove, gde se jutros moja tuga
Meša sa gorkim mirisom pelena,
Kuda ću minuti ja kao svila zračna
Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.
Kad pomislim da je sve ovo što me boli
I večno tako se čini, samo senka nestalna
I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
Odneti vreme kao i čoveka,
I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:
Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
I večito na njemu ostala,
Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
Sve, ma čime se ispunio vek.
I što bih onda činila ma šta
Da mi radost dođe ili tuga prestane,
Kada sam proleća jednog u maju postala
Samo zato da me opet nestane.
|
|
|
|
|
Sačuvana
|
The saddest love is to love someone,
to know that they still want you,
but the circumstances don't let you have them
|
|
|
|
