APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Po rastanku
 
I
 
Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
 
Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
 
 
II
 
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
 
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.
 
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
 
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

SLOVO O LJUBAVI
 
 
Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoci, od razdaljine,
koja je vise od sna, od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se jos ikada sresti.
 
Vi koji se volite ljubavlju isposnika.
sa strahom od sagresenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
secacete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam nece gusena htenja.
 
Ako zbog nje patis od nesanice
i u ponoc hodas budan
po basti,
ako te lomi neutoljena zelja luda,
secanja na nju nikad se neces spasti.
 
Onih sa kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima igramo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
secacemo se dugo
ma zavoleli zatim i druge.
 
Ako je zelis bezgranicno,
a sedis kraj nje bez glasa
slusajuci bajku koja se u vama radja,
svanucu slicno,
pamtices je i kad zima
pred tobom zabelasa.
 
Ako verujes sedeci uz nju
da je ljubav maslackov pohor
koji svaki dodir moze da strese,
ako volis u njoj i san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budice te
 i kad se rastanete.
 
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca, u snu,
pisali pismo.
 
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se nece
ni kad im duse budu posedele.
 
Ako vam je ljubav noz u srcu,
a bojite se taj noz izvuci, kao da cete tog casa umreti,
pamticete on, seticete se
i umiruci.
 
Oni zbog kojih srca
osecamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino zivi,
u secanje nam banu i kad zavolimo druge-
i osecamo se nesrecni i krivi.