Матија Бећковић
КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам ја продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећаo.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зашто јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.