Dobro ljudi šta mislite šta će se dogoditi 17.02. i kako će to uticati na naše živote? Je li taj deo teritorije izgubljen (deluje kao da smo ga već prežalili), ili ima neke šanse da odbranimo ono što nam pripada?
Intersanto je da se naša politika već decenijam vodi po principu od danas za sutra i da kao država nemamo jasan smer gde stremimo i kavi su nam ciljevi. Pogledajmo samo druge narode, Jevreji su 2000 godina, nove godine čestitali sa "sledeće godine u Jerusalimu". Zar ne možemo napraviti dugoročnu strategiju, ekonomskog jačanja zemlje, podizanja nataliteta i sačekati svoj trenutak, kada se konstelacija odnosa i ova američka priča (koja jako podseća na Adolfa , ko ti se ne sviđa ,a ti mu bombu baci, otmi teritoju, zauzmi naftna polja) završi da ostvarimo pravo koje bi trebalo da je zagarantovano svakoj naciji.
Sa druge strane, ponašamo se kao da nas ima kao Kineza, niko i ne pominje moguće izbeglice, valjda smo se navikli, pa novih 100 - 200 hiljada raseljenih nije ništa strašno.

   Kosovo ?!
   Sluzio sam vojni rok u periodu od 18.03.1998 - 9.06.1999. Gradic, Djakovica.
   Lepo rece *lady*, sada se svi prave pametni, svi bi da politiziraju. Ili sve je jasno kao dan u jednoj recenici koju je
   iskucala *lanus*, citiram je "Kosovo je odavno nezavisno ...". Bravo  za konstatacije koje su iznele ove dve
   dame.
   Jedno je sigurno, opet ce puno, puuuunnoooo ljudi ostati bez svojih domova. Opet ce njima da krene zivot
   ispocetka. Dokle, bre, dokle vise ?!

problem kosova nije iz našeg doba.a ni iz Titovog,ako ćemo iskreno...
taj problem vuče svoje korene još iz balkanskih ratova...odnosno,situacija kakva jeste...
a problem kao problem se iskristalisao nakon prvog svetskog rata,kada ni jedna članica tadašnje kraljevine SHS nije vodila zdravu i razumnu nacionalnu politiku,nego se forsirala nekakva pogrešna priča o "bratskim" narodima.
e ta priča je kulminirala pojavom komunista,Tita i bratstva i jedinstva...sistem u kojem mase nipodaštavaju svoja verska i nacionalna nasleđa,a veličaju idole i kumire iz bliske prošlosti,ne može biti duga i srećna veka...
nije badava moj pokojni deda govorio da "ne može voleti i poštovati tuđe onaj ko ne vole i poštuje svoje"...
nismo,niko od nas,poštovali svoje,a hteli smo da pravimo jedno od nečega što je različito.e to nam se svima razbilo o glavu onog dana kad su razlike među nama kulminirale i izbile na površinu...buknuli su ratovi,čuda zla svakojaka,pa nam je svima danas tako kako je...
i ne,lanus,nisu nas bombardovali zbog kosova.bombardovali su nas zbog nas...ili zbog nekih od nas...
i znam ja njih,dark,mnogo više iz krajina koji su tamo ostavili ne samo delove tela,nego i braću,očeve,pa i sinove i kćeri...a danas o tome više niko ne priča,niko ne spominje...zaboravljeno,kao što će i kosovo biti zaboravljeno,brže nego što mislite...
kosovo nije izgubljeno,ono je i dalje tamo gde je od pamtiveka bilo,samo granice prelaze iz jednih ruku u druge.
a zlo je u tome što se nesreća tog jadnog naroda koji je tamo živeo koristila u političke svrhe,umesto da se od samog početka pokušavalo pomoći čoveku.
da ja završim ovo moje trabunjanje stihovima koje ću pamtiti dok sam živ:

"Ej zemljo Srbijo,
 zemljo jadna...
 Zemljo strmih staza
 i kratkog pamćenja..."

sasvim je jasno šta to znači...spremaju se nemiri na Kosovu...
neko je opet zamislio da će nasiljem postići nemoguće...malopre sam zvao svoju bivšu devojku,njen brat je sa ženom i detetom ostao u K. Mitrovici.ona mi kaže da je brat doveo porodicu kod nje u Smederevo pre par dana,jer se već danima,kako on kaže,sprema neko zlo dole i neko huška narod na ulicu...
kako stvari stoje,ovo će se izroditi na zlo,a kola će se opet slomiti na običnim ljudima...

Politika, hteli mi to da priznamo ili ne, možda nije posao nas, tzv. običnih, malih ljudi, ali itekako dotiče naš svakodnevni život. Što više utiče na život malog čoveka, to više svi mi nekako bistrimo politiku. Zadovoljan građanin živi svoj život i ne benda politiku.
Na žalost, u ovoj zemlji se mali čovek svakodnevno spotiče o posledice političkih odluka. Svi mi znamo da neke probleme ne možemo rešiti, ali, zaboga, glasači smo, glasači sa svojim stavom, svojim mišljenjem, svojim viđenjem stvari.
Da li iko u ovoj zemlji može reći da ga ne dotiču problemi Kosova? Nemamo li pravo na svoj stav? Smemo li reći "to nije moj problem"? Smemo li reći "ako političare nije briga šta običan, mali čovek misli, onda neka običan, mali čovek i ne misli"?

Da, na Kosovu žive ljudi. Oni koji su još ostalli, što nisu izbegli. I ne dotiče pitanje Kosova samo Srbiju, sa ogromnom pažnjom tu temu prate Makedonci, Grci, Crnogorci... Od ishoda ovog problema zavisi još više ljudskih života.
Ne, nisam držala pušku u ruci. Nisam namirisala baruta. I da, ja ne volim oružje, nisam pristalica puškaranja, i da, imam svoj stav i pored toga.
Da, znam i ja mnogo priča onih koji su u poslednjih 15 godina bili na "branicima otadžbine". Zapravo, malo je ljudi u Srbiji koji takve priče nisu imali prilike da čuju. I upravo zato ne mislim da je rešenje neko novo puškaranje. Suviše smo puškarali i svaki put nam se neka najavljena pobeda vraćala kao bumerang. Pirove pobede su to. Da smo manje ratovali, a više radili, više se poštovali, slušali jedni druge, bili tolerantniji, mnogi životi bi se sačuvali. I narod bi lepše živeo.
I potpuno se slažem sa Torbashem da problem Kosova nije od juče. Odrasla sam uz stalnu strepnju "zbog pitanja  Kosova". Sećam se onih momaka koji su '81. išli na Kosovo, igranje rata i očevih vojnih vežbi, sećam se one pompezne proslave "6 vekova od Kosovske bitke".... Suviše dugo su se problemi "gurali pod tepih".
Da li me čudi proglašenje nezavisnosti? Ni najmanje. Sve se to još odavno znalo.
Da li mislim da nam mogu pomoći razne "Garde Cara Lazara"? Ne, nikako.
Da li smatram da nam jedino poboljšanje životnog stadnarda može pomoći, nama ovde kao i onima koji su još uvek na Kosovu? Da, smatram. Najpre ekonomski prosperitet jača pregovaračke snage. A mi smo upravo to zaboravili - da radimo, da stvaramo, da jačamo...