Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica SKOJ-a, a 1941. godine, od prvog dana narodnooslobodilačke borbe, i članica partizanske ilegale u Beogradu. Bila je jedna od najboljih učenica Desanke Maksimović i njena bliska prijateljica.Po završetku gimnazije studirala je opštu književnost i slavistiku u Beogradu kao i višu Fušeovu školu pri Sorboni.

Uredila je prvi broj časopisa Pionir, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: Omladina, Mladost, Poletarac, i Zmaj. Više od dvadeset godina je bila glavni i odgovorni urednik Zmaja. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije.

Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se poavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama Zvezdane balade izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. I njena poezija i njena proza prevođene su na ruski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, italijanski i na sve jezike naroda bivše Jugoslavije.

Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka Zvezdane balade. Autor je teksta pesme Druže, Tito mi ti se kunemo.

O svom radu Mira Alečković kaže: Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih.

Da zivot bude ljubav

Zivot,da zivot bude ljubav samo,
da ljudi budu zdravi kao sume,
kao paprat bujna da se raskrupnjamo,
da covek ljubav kao hleb razume
i da nas bude u semenju buni,
sve vise takvih sa covecnom reci
i srca spremnog kap po kap da kruni
na ranu druga, da rana zaleci.
Da kad hleb kazes,ne vidis oci
iskolacene do besvesti,
kad zivot kazes, da vidis zene
sve zdrave zene,blagovesti
bremene zene, bez bojazni
da u utrobi nose guju,
da ce im ostati dlanovi prazni
kad neko opet strese oluju,
kad kazes majke, marame vrane
da ne leprsaju pred tvojim vidom,
kad kazes covek, da te ne gane
kriv bez krivice za tvrdim zidom
kad covek kazes, o kad kazes,
da tece jedna siroka reka,
ljubavi tople, najbolje straze
i najljudskije za coveka.

Nezvani gost

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dodje sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala.
I kad te ne zovem,
na tebe ipak cekam.
Udji, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna, i sama.
I žena uvek sanja.
Udji; reci ce sanjari.
Udji; reci ce lude.
A ima ih koji ce reci
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so...
A sve je novo u meni...
u ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.