NS Caffe

Mislim da se uvek zna kada je kraj.
Ali, da li umete da odete?
Ili postajete žrtva loše veze, zarobljeni negde u njoj, i čekate da druga strana pokaže prva odlučnost da okrene leđa?
Kad odlazite, da li za sobom zalupite vrata ili ona ostaju odšrinuta za slučaj da se predomislite? Ili možda umete da prihvatite prijateljstvo nakon veze?
Da li vam je lakše da odete uz međusobno vređanje, blaćenje onog kog napuštate?
Koliko se osvrćete unazad kad okrenete ledja?

Umem da odem, jednom sam otišla ja, a u nekoj drugoj vezi je otišao on. Međutim nikada ne zatvaram vrata, jer nikad ne znam kada će nam se putevi ukrstiti. Upravo mi se to desilo sa osobom koja je otišla. U međuvremenu smo oboje osnovali porodicu, i zamislite sada već dva godine radimo zajedno, a pre toga se nismo videli tri. Na šta bi naš poslovni odnos ličio da smo oboje zalupili vrata. Sad se na poslu čak i zafrkavamo, ali nikakva, ma baš nikakva trunka prošlosti ne postoji ni kod neme ni kod njega. A zabavljali smo se 4 god.

Kao i kod većine, nekad sam odlazio ja , nekada one. Da li sam zalupio vrata iza sebe ? Dešavalo se i to, naročito kad ste dosta isključivi kao što sam ja, nije teško zalupiti vrata iza sebe.... medjutim previše zatvorenih vrata ume da ostavi drugačiji trag u nama, da iscrpi .
Ali ne, ne ostavljam vrata "otškrinuta" za svaki slučaj, nemam "klupu za rezervne igrače" (igračice u ovom slučaju :biggrin: ). Ako neka vrata nisu zatvorena to je zato što mi ta osoba vredi, što je taj odnos prešao u nešto drugo što mi isto tako znači i što želim da sačuvam. Sigurno je da tu i dalje postoje emocije na odredjenom nivou, a sad da li su prijateljske ili i one druge  zavisi .........

Nedozvoljavam sebi da blatim bivše veze i devojke, pljujući po njima pljujem po sebi , ipak sam ih ja u jednom periodu svog života izabrao da budemo zajedno. Pa makar i da smo se razišli uz svadju i vredjanje.

Ne,prosli put nisam umela da odem.I malo je ljudi u stanju da ume da ode kada voli.
Sada bih verovatno umela da odem.
Ali zato vise ne umem da dodjem  :smiley:

Mislim da sam uspešnija u teranju ljudi od sebe nego u odlaženju. Da, kad nosim to unutrašnje nezadovoljstvo verovatno svojim ponašanjem činim sve da udaljim partnera od sebe.
I nikad u međuljudskim odnosima nisam ja ta koja zatvara vrata, naravno ukoliko nema ponižavanja, vređanja, gaženja,...  A uglavnom ne dozvoljavam da do toga dođe. Međutim, ako neko zatvori vrata za sobom, ona ostaju zatvorena i nema više predomišljanja.
Otvorena vrata ne ostavljam zato da bih se sutra mogla predomisliti (iz mog iskustva, druge šanse i nisu najbolje rešenje, ali za to već postoji tema) nego zato što su mi oni kojima sam dozvolila bliskost vredni. Suviše vredni da nam ne bih dozvolila pokušaj da na neki drugi način zadržimo bliskost.


 :palacgore:

Teko je otici ako nekoga volis, ali i to se vremenom izgradjuje jer ne vredi biti sa nekim i muciti sebe ako to vise nije to! Ali zato nikada nisam rekao ni jednu losu rec i u trenucima kada sam mozda trebao... :smiley:

hiljdu puta sam izgovorila sve što sam tada mislila, i kada sam odlazila gledala sam uvek da to bude bez skandala.

Mislim da sam uspešnija u teranju ljudi od sebe nego u odlaženju.

Sve nekako pretvorim u zivu dramu da se i sami akteri uzive.

desavalo mi se da bas zbog toga sto ne znam kako da raskinem izazovem namerno svadju zbog koje navodno raskinemo...nisam znala na lep nacin da raskinem...al posle nekog vremena pomirimo se i ostanemo prijatelji cisto da ne pamtimo jedno drugo po losem...i ostala sam sa svakim u kontaktu....e sad s nekim se cesto cujem s nekim ne....

 :clap:
U principu kad ostavis nekoga, ne mozes a da ga ne povredis, ali ako je iole razuman shvatice o cemu je rec jer bolje je nekome reci posteno nego ga zavlaciti i pretvarati se da je sve ok, kad nije... :smiley:

Да, итекако умем да одем. Нити сам икада била нити ћу икада бити роб лоше везе, било пријатељске или љубавне у овом случају. Овако емотивна каква сам, сваки одлазак ме је жестоко погађао и много, много времена, стрпљења, самоанализа и криза је требало да их превазиђем. Знам колико вредим и колико заслужујем па самим тим не дозвољавам да будем понижавана у било ком смислу. Љубав сама по себи мени лично није довољна у вези (иако неопходна), ту је још хрпа особина које очекујем заузврат јер ја кад дајем, дајем много и од срца. Ако дотични не уме да цени мене као личност и све оно што му пружам, има оних који хоће. Молим лепо. Са скоро свим бившим момцима сам остала у пријатељским односима, јер ја не волим прљаве и ружне завршетке прича. Ја сам их бирала такве какви су и било ми је лепо док је трајало. Већина њих ме данас цени само још више управо због начина на који сам завршила те везе и показала колико сам човек. Додуше, постоји и "кукољ" са којим нисам успела да се цивилизовано разиђем упркос свом мом труду. У таквим случајевима остављам отворена врата, не мрзим, не осуђујем, не светим се, не инатим се, али ако се сутра негде сретнемо и ако се извини, нема проблема, бићемо у таквом контакту да се јавимо једно другом кад се сретнемо и то је то. Такве особе мени нису пријатељи али исто тако не видим зашто не бих била довољно зрела, културна и лепо васпитана па се поздравила са њима. Ипак смо једном делили све..

kako-kad, pre sam znao više ne znam, jer sam jako zaljubljen u moju ženicu  :rolleyes:

umem al ne zelim  :wub: