NS Caffe

SLOVENSKA

Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zašto, k'o da zna, al' to sam jutro dočekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin.
Nek' mi ne drže govore, nek' drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje što zna
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,

Što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta dusha slovenska.

Uplaši me sjaj, milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, da čovek išta rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?

O, zagrli me sad, jako, najbolje to znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.

Ma ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam shta mu je,

Što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.

Ratnik paorskog srca

Kada se Braca devetneste vrn'o,
s dalekog fronta 'di soldat je bivo,
prič'o nam kako ga trefilo zrno,
pa zavrt'o rukav i to pokaziv'o.

A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.

Pric'o nam Braca o mirisu mora
i o patroli od koje je bež'o,
pa kako je opsov'o nekog majora
i zbog tog posle na robiji lež'o.

A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.

Pric'o nam kako je preš'o Karpate,
zujali meci k'o rojevi pčela.
Rek'o je: "Rat vam je krvav, da znate,
al' ni' mi je žao ni ljudi, ni sela.

Ej, žao mi konja..."

Kada se Braca devetneste vrn'o,
svake je večeri prič'o na šoru
kol'ko je curica usput prevrn'o
i kako topovi livade oru.

A mi, a mi smo bili derani.
A mi, mi smo bili derani.

I čim Braca korak iz avlije kroči
skupi se društvo iz našeg sokaka.
A svi smo imali velike oči,
prepuna srca i maštu dečaka.

Pa da, jer tad smo bili derani.
Pa da, tad smo bili derani.

Psov'o je Braca i krivce i žrtve,
puške i vaške i rov prepun blata.
Rek'o je: "Ne mož' izbrojati mrtve
jer su se carevi igrali rata.

Ej, žao mi konja..."

Negde u Braci je paorski koren
i može rata i rata da bude.
Kad nije paor za soldata stvoren,
volije konje i zemlju neg' ljude.

A mi, a mi smo bili derani
i sve još je vredelo za nas.

Hej, hej, konji beli nebom terani,
kroz san i kroz oblake u kas.

USPAVANKA ZA DEČAKA

Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio... Štošta...
Pile moje... Pače moje malo...
Mudrovaće, Badavani... Kad me nema da se branim...
Da sam blizu... Ne bi im se dalo...

Pričaće ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
Šta sam za njih neg' ukleta šajka?
Tvrdiće, sa čudnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem...
Videli su oni... Iz prikrajka...

Al' ti slutiš otkud bore... Trunje se u oku diglo...
Olujno je tamo gore... Gde nas nije puno stiglo...
Znam da sanjaš more sveća... I korake po tom doku...
Ti si tamo bio... U mom oku...

Pričaće ti, kojekakvi... Zloba se ko rubin cakli...
Kako odjek mog osmeha ječi...
I kleće se u pretpostavke... Kljuckajući, kao čavke...
Moje loše prepričane reči...

Brojao sam ljude s krsta... Pravila i izuzetke...
Posvud promašena vrsta... Samo retki nađu retke...
Znam da sanjaš vaskrsenje... Jednu siluetu plahu...
Ti si tamo bio... U mom dahu...

Pričaće ti jednom svašta... Boljima se teško prašta...
Pile moje... Pače moje malo...
Silni miševi u boci... Javiće se ko svedoci...
Pustolovnog traganja za Gralom...

Ne znam više, bože prosti... Dal da strepim... Il da stremim...
Da to breme posebnosti... I na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?

Znam da sanjaš rimovanja... Krike... I tišinu nemu...
Ti si bio svugde u mom svemu...
Pile moje... Pače moje malo...
Lavče moje...

PROVINCIJALKA

Rekli su mi da je dosla iz provincije
strpavsi u kofer snove i ambicije
drug je studirao sa njom pa smo se najzad sreli ona i ja
shvatih, boze, ovo je sazvezdje za nju - provincija

Srce stade k'o dete da se otima
trazili smo se po prethodnim zivotima
ostavih iza sebe svet, zablude, promasaje koji tiste
prosto, lako, k'o neko beznacajno pristaniste

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih
usamljeni galeb iznad mora osrednjih
reci bi sve pokvarile, samo se cutke pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla

O da mi je da se jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao niz kej kao niz prugu
i opet bih znao da se u oblak zadubim
i cekao bi samo nju, nijednu drugu

Pesma o jednom petlu


imo sam strašnog petla, bio pravi đavo,
na kiši i na vetru, uvek je stajo pravo,
po selu perije lete, diže se strašna graja,
u našoj kući uvek, bilo je dobrih jaja,
imo sam strašnog petla, bio je pravi ludak,
koju taj koku kljucne, ko da je tresnuo gudak,
a koke čudne ptice, uvek im srce puca,
za jednim grubijanom, koji dobro kuca,
za njega nisu bile samo koke slatke,
nekad je skako i na guske i na patke,
a tek na ćurke ćim je bilo neke šanse,
principi su isti sve su ostalo nijanse,
imo sam strašnog petla,
bio malo čudan,
po danu nešto dremljiv,
a'l noću uvek budan
curice iz mog sela,
čule su za tog dasu,
zbog tog petla bio sam i ja
na dobrom glasu,
za njega nisu bile samo koke slatke,
nekad je skako i na guske i na patke
a tek na ćurke ćim je bilo neke šanse,
pricipisti sve su ostalo nijanse,
o imo sam strašnog petla
bio je prvak sveta,
danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta,
ja neznam sta je razlog, danas su drugi dani,
u glavnom spram mom petlu, ovo su sve cverglani,
meni je 65 stiže jesen bog zna
ide moje društvo, i ja čekam na red
ne bi mi bila ovo ja jesen tako grozna,
da vidim petla barem mesečno jedared.

DEVOJKA SA ČARDAŠ NOGAMA

Nosila je jelek svileni kao u pesmi narodnoj
I krstic, znak na lancicu da nekog ceka, navodno
O, to su bili svatovi, sve kiceni i zlaceni
A mi smo bolje svirali neg' sto smo bili placeni
Al' dobro sad

Nosio sam sal od kasmira i prsluk protkan tajnama
Bas od takvih su je cuvale tetke sa 'ladnim trajnama
K'o srna me je gledala, zalosnom pesmom sludjena
cije si pile pirgavo, sto nisi meni sudjena
E, da

Hej, pusti kose pune polena
Ajde, bas u inat babarogama
Opla, digni suknju iznad kolena
Znam da krijes cardas u tim lepim nogama

Rekoh joj, bezi, mani se, i trazi bolje partije
Premala je moja tambura da te od kise sakrije
Rekoh joj: Ja sam samo tu da vreme brze proleti
Ja nosim cizme skitaljke, mene je tesko voleti
Badava

Hej, pusti kose pune polena
Ajde, bas u inat babarogama
Opla, digni suknju iznad kolena
Znam da krijes cardas u tim lepim nogama

Hej, doleti mala senice, tu na moje zlatne civije
Vatra sara moje zenice, razbij nesto, zaigraj ludo, divije   

Nedostaje mi nasa ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Eleonora

Na bogojavljensku noć...
Peku se kesteni, lome se pogače, a venci smokava i praporci se pokače
U prednjoj sobi moga baće... To je već navike moć
Bez slova poziva, društvo se sastalo pod istom ikonom,
Za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće
Redak sam gost u starom kraju...
Al' znam šta misle, i u snu
I oni mene kanda znaju... Jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju
Čudna je zverčica strast...
Od one ljubavi, zbog glupe svađice...
U buri ćutanja potonule su lađice
I minus na kraju salda?
Dal' grom odabira hrast?
Ili se to pak hrast munjama nametne?
Za to baš nemam reči bog zna kako pametne...
To je ta sudbina, valda?
Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug
Moj mali verni Sančo Pansa... Moja ljubavnica...
Saborac... I moj najbolji drug...
Oni ne pričaju o njoj... A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć... I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče... Moja me senka spotiče
Al' ništa mi se ne tiče... I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?
Kad đavo precepi špil...
Sve krene naopaka, svale se vanglice, zadrema kum,
I nešto nisu ove "london štanglice"
Ko kadgod, u doba slavna?
Pogrešno uklopljen stil...
Kinesko posuđe, salvete heklane,
Model iz izloga a cipele od preklane
No, rizling sve to poravna
Već me Dunav pretiče... Već me senka spotiče
Ništa me se ne tiče... Ništa me ne dotiče

Nevena

Sale Nađ je umro u snu...
Dan se taman zasiveo...
I ne znam šta je sumnjivo tu...
Jer u snu je i živeo...
Kažu da je slutio kraj...
Tobož, nije navio sat...
Pa sad, znao je da gubi taj rat...
Neko ružno sanja, nekom su košmari svitanja

Sveštenik je gunđao psalm...
Ko za kaznu naučen stih...
Pred kapelom nobles i šljam...
Iz istog puka Poraženih...
Srećom, nije imao šta...
Pošto ne bi imao kom...
Arčio je život po svom...
Testament? Tek skica na kutijici šibica

Strpljivi prsti neminovnosti razlažu uvod pesme koju dobro znam
I ako još išta ima da se oprosti i to ti noćas opraštam
Huči okean neizbežnosti... Pritislo nebo laki til tavanice
Al' to se leči s dve-tri kapi nežnosti u vinu iz Ravanice

Sale Nađ je umro u snu...
Slutim da je snivao Srem?
Onaj bunar studen pri dnu...
I šarom loze zasenčen trem...
Slutim da je snivao Nju...
Čije ime sam gospod zna?
I da se u ječmu tog sna jednostavno zbilo to što ga je i ubilo?

Strpljivi prsti neminovnosti razlažu uvod pesme koju dobro znam
I ako još išta ima da se oprosti i to ti noćas opraštam
Huči okean neizbežnosti... Pritislo nebo laki til tavanice
Al' to se leči s dve-tri kapi nežnosti u vinu iz Ravanice

Stari laloški vals

Uz blagoslov magle i nebeske pravde
vreme je, vele, da idem odavde.
E, ne volem s takvima ni da se svađam,
al' nisam ja došao, gdi da se vraćam?

Tu je sjahao moj askurđel!
To je naša ledina, naša Vojvodina,
jedna i jedina.

Nebo i zemlja su spojeni šavom
i jedini kamen je onaj nad glavom.
Tu mi je čardak odliven u zlatu
i komotno vreme na crkvenom satu.

I tu je moja dragana,
baš za božić neguje klas.
A usput, k'o da tancuje stari laloški vals.

Rasti pšenice, nek nam je roda,
opleti brazdama.
Nisam ja bitanga pa da te prodam
ovakvim gazdama.

Možda odem jedared, kad naiđe red,
al' idem zadnji od nas,
dok na miru odslušam stari laloški vals.

Nalož'te vragovi furune pakla,
ma, nek se zažari.
Al' moja se zvezda još nije ni makla,
Bog nad njom stražari.

Ja vam sledim jedared, kad naiđe red.
Al' i tad mi ostavte čas
da sa njome odigram stari laloški vals.

Jednom


Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod točak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve što već sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.

Ljubio sam snašu na salašu

E, baš sam onomad razmišlj'o od čega pravidu tambure, pa sam pit'o i, i Mitu, i Proku, i onog Mileta Devića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku, nije to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mog'o bih kas'ti da ispripovedam šta mi se jedared desilo kad sam išao u Iđos na vašar, a još sam deran bio.

Krenem ti ja jedared u Iđos, bio tamo neki vašar. Sad, jel' vašar, jel' sajam, baš ne mogu tačno da se setim. Al' šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio vec po sokacima, pa mi je baba rekao: "Na sine para, idi u Iđos i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel' ždrepca, jel' pastuva, jel' ajgira, samo kobile nemoj!" E baš tako mi je rekao. Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile. Sad sam ga i ja razum'o, otkad sam odrastao.
I tako sam krenuo, pa sam hteo nekom prečicom, preko polja. Nisam se setio onog što kažu: preko preče - naokolo bliže. Ono bilo letno doba, sto bi kaz'li Englezi, Summer time, when the living is easy, tu negde preobraženije, mož' biti tako, devetnaesti, dvadeseti avgust mesec. Sunce odskočilo, podne, a od tog druma ni traga ni glasa. Kanda da sam zalutao. Bogami, kanda da sam zalutao. A gladan i žedan i umoran. Još mi je mati kazla: "Ponesi štagod za jelo". "Ta", reko, "mani mati, naopako, šta ću nosit, tu za dva sata, časom ću ja". Al', vraga, bas mi je falilo.

I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l' bili kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al', reko', 'ajd da svratim, sad što, šta me kosta? Valjda će mi dati parče 'leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a nad'o sam se i kakav tanak špricer, što Mađari kažu "Hozsu lepes", a to na mađarskom znači "dugacak korak".

I kad sam dosao na taj salaš, prvo sto sam video, na astalu cipovka 'leba bela, vidilo se da je frišak, onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan - danas vidim kako onako po avliji se muvaju levo - desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu... E, divota jedna! Odma' ogladnim kad se toga setim. Šunke, slanine, a znaš koje slanine? One 'nako što ima red slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet - šest puta, ti redovi. Pa ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice... A dole jedno plekano bure puno čvaraka i droždina. Što bi kaz'li Japanci, ikebana, prava ikebana. Ništa mene to nije, što bi kazl'o, onako, taklo, iako sam bio gladan k'o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo - desno po avliji i 'ranila već pomenute, one - piliće...

Da sam tada im'o kuću i njivu,
pet - šest svinja i bar jednu kravu,
i avliju, u njoj jabuku il' šljivu
uz'o bih tu snašu plavu.

Pitam: "Jel', di su ti baba i mati?"
Ona reče mi ovako:
"Baba do utorka neće da se vrati,
a s materom ćemo lako!"

Pa, da te ne sla`em, za jedno frtalj sata, u vr' glave...

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.

Tek tad videh iza plasta sena
s nekim vilama muža njena.
On mi reče: "Jel' ti, vandrokasu,
pušćaj o'ma moju snašu!"

A pre toga, sad, jel' sekundu, jel' dve, ne znam...

Ljubio sam snašu na salašu, strašno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
kako ima brkatog muža.

Kad već ja nisam prevrn'o, bud'te bar vi sad tako pametni pa prevrn'te ploču, jer sa druge strane ima još, šta je posle bilo.

Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave. Eto, baš onomad sam čitao, ta Kohoteklova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug'o 'di na čudan način nestajadu silni avioni i brodovi. Tol'ko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za Slavonski Brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko... Pa svi u kosmosu. čudo jedno!

A to sam sve kaz'o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika i to, šta se sve dešava, jer ja šta god sam zamišlj'o, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto, onomad mi baš umro tetak, iz Gospođinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu navodnjavaj, ne znam, đubri, prskaj, ovo, ono, 'ibridi... Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu kad bi dugmad posej'o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem - tu bi mog'o sejati i kikiriki, i artičokle, ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo. Takva zemlja.

A u selu - dve kuće. Jedna baš na glavnom sokaku. Da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni koji je broj od kuće, al' kad dođes, odma' ćeš videti. Odma', odma' se to vidi. Eej, šest pendžera sas ulice, od toga četiri kibicfensteri, pa onako, kad metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog drugog cveća, ondak one zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da ljudi prolaze pa sve gledaju pa govore: "Ju što je lepo, ju sto je divno!", i još svašta govore. Kako i ne bi. Druga kuća mi tu, čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k'o oko, samo što je sa slamenim krovom. Al' ne mari, tu mi sad baba živi i mati.

A salaš, e, pitaš kol'ki mi je. Ne bih ti mog'o kaz'ti kol'ki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra, čak iz Segedina da izmeri al' nije mogao siroma', na polak se onesvestio. Eto. Ne moze to odjedared. Al' evo, da uzmeš konja ujutru, al' dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, i, jašeš i jašeš, do uveče, znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, "Gdi smo i krenuli da jašemo?" - a još ste na mom salašu. Eto, tol'ki je.

U štali - šest konja. četir' ova, što ih prežem, sad, jel' u taljige jel' kad orem, ili tako štagođ. A dva bela, ona paradoša, samo kad je, kad su neki svečari, jel' u zimu, tu tako oko Svetog Jovana, kad ih upregnem u saonice, pa s praporcima, pa - divota jedna.

Krava imam petnaest komada i to simentalke, one 'olandske. Znaš kakve su? K'o iz opateke da su izašle. Da staneš pa da gledaš, da kažeš: "E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!", takve su. A nije, nose obično mleko k'o i naše krave, samo što su takve šiste, k'o sa čokolade, sa onih slika, mlečne čokolade i tako, divota jedna.

Svinja imam dvajes'-pet komada jorkšir i dvajes'-pet komada, sad, jel', berkšir il' bert lankaster, ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena. Pa imam nešto i mangurica, imam i prasića. Živine? Tol'ko živine nisi vid'o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka, jesam još štagod zaboravio - svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim kol'ko imam pa mi iskočio osigurač, ne moš'! Al' vidi ovako, na primer: nekad se probudim, pogledam kroz pendžer, pa reko': "Ju, sneg pao!", znaš, beli se salaš. Pa ondak mislim, pa ne moče biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono - jaja po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim mobu da skuplja jaja, pa ne može, dok skupim, opet polak mućkovi.

Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam, kol'ko imam i gdi ih držim.

Samo, znaš, da ti kažem o'ma', slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao. Znaš, kad tako nekad uleto, kad opali kakva omorina, a ja se prevrćem levo - desno po onoj dunji, pa ne mogu da zaspim, znaš, pa onda izađem na gong, pa sednem na basamke, pa gledam u zvezde i mislim: "Otac mu i te zvezde, kol'ko toga ima - ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!" Da!

E, viš, ondak se s mlogo tuge setim...

Ljubio sam snašu na salašu, strasno,
beše mirisna k'o majska ruža.
Rekla mi je konačno, al' suviše kasno,
za tog njenog brkatog muža.

(Eh, da ga je tamni vek moj zacrnio, kad sam ga i video i kad je došao i sve... A sad, šta bilo da bilo...)

... muža.

Novi Sad

Sokakom zlatne grede
ko macor sumrak prede
ljulja se nad kanalom klisanski bus
tvrdjava pusta mesec
kao zmaja nad Varadinom
aveti tera sa trga Miletic, vecito prgav

Salajka drema brale, krovovi lule pale
liman uz Dunav tece, dobar su par
kroz senku bloka
pristizu decaci detelinarci
dok buket zvezda prelep
laticom srebri Telep

Refren
Novi Sad, podseti se da je grad
kad mu se sa ulica bitange sklone
Novi Sad jos zablista ponekad
kad sest raznih crkava uglas zazvone

Dobro vece, Novi Sade moj
ono sto je ostalo, dobro vece, deco
u raznim gradovima sam govorio
dobro vece, zemljaci, dobro vece, moji

Bio sam, kud sve nisam
vise ni ne znam ‘di sam
vid'o sam sve kojesta, bedu i sjaj
varosi ima, sto da gresim dusu
boljih i lepsih al’ samo jedna je
shvacas varos u koju se vracas

DAJTE MI VINA

Zivot nije uvek Bog zna sta
Al' za svaki slucaj uvek uzmem sta mi da
Frtalj leba, metar neba i pun sesir sna
Al' Đavo gleda da njemu bude fino
Pa kadkad sav taj dzumbus potopi u vino

Dajte mi vina, vino nek se toci
Dok traju dani, a narocito noci
Jer tu je tuga, ta moja verna druga
A kad je tuga ondak treba da se cuga

Dajte mi vina, ja nemam drugih zelja
Ni blizeg roda ni boljih prijatelja
Jer tu je tuga, ta moja crna kuga
A kad je tuga ondak mora da se cuga

S jeseni kad bagrem opadne
Potera me maler, sta god pocnem propadne
Jos mi se u inat tuđa zenska dopadne
Tu staru boljku ja lecim starim lekom
Dabome, vinom, ta necu valjda mlekom

Dajte mi vina, vino nek se toci
Dok traju dani, a narocito noci
Jer tu je tuga, ta moja verna druga
A kad je tuga ondak treba da se cuga

Dajte mi vina, ja nemam drugih zelja
Ni blizeg roda ni boljih prijatelja
Jer tu je tuga, ta moja crna kuga
A kad je tuga ondak mora da se cuga

(- Uh! Sta ste mi uvalili? Ovaj bokal pusta!
- De bre?
- Pa, ne znam, al nema! Zovi kelnera! De je kelner?
- Kelner! Otis'o je.
- Oso!
- Otiso! Ma, jedan kelner ni ovamo ni onamo! )

Kad je tuga, tuga, tu
Kad je cuga, cuga, cu
Kad je tuga ondak mora da se cuga

Kad je tuga, tuga, tu
Kad je cuga, cuga, cu
Kad je tuga ondak mora da se cuga

BEZDAN

Nema me vise u tvojim molitvama,
vise me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Vise me ne volis,
kad se vracam nisi budna,
ne goris,
gasne nasa zvezda cudna,
lazna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slusam vise sta sapuces dok snivas,
plasi me koga pominjes.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivas,
kao da opet pocinje...

Ali me ne volis,
to se uvek drugom desi,
govoris,
ali vise ne znam gde si,
da li neko to zna?

Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

ANITA

Dal' se bar ponekad seti?
Plašim se da ne...
Prosto... Ko u opereti... Sklopilo se sve:
Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac,
A kulise... Zavejani grad...
Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost
Verešmarti, Citadela, i Lančani most
Zavejani Trg Heroja... Gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k'o nijedna pre.

Pogledom sam posle dugo pratio njen trag,
Zavejanom ulicom Sent Haromsag.
Plašila me slutnja neka,
Znao sam od pre
Sve izgleda izdaleka drukčije.

Srce malo jače bije kad se setim nje
A Listove rapsodije bude stare sne.
Eh, da mi znati gde je,
Dal' se seti kada veje,
Il' u inat drugog ljubi tad?

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k'o nijedna pre

Čivutski vrt

Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti...
I, ko da nema drugih bašti... Di sve pupi i sve šljašti...
Di na miru možeš šeboj i božure krasti...
Moja nesretna mati... Htela me spasti... Savetom finim...
Al morala je dotad znati... Da ne sme kasti... Šta da ne činim...

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari čilaš...
Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan...
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš...
Ruka zavesu miče... Trepte u tmini... Biserni zdenci...
Zbog nečeg đurđic uvek niče... Baš u tišini... I baš u senci...

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande...
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande...
Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče...
Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara...

Ako dirneš u čivutski vrt... Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić...
Bićeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para...
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić...
Ko u tuđi vrt uđe... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
Eh... "Ne poželi ništa tuđe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli...
Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

Devedesete

Mi smo bar imali stare gitare Poneki bedz na reverima
Glupo bi zvucalo >Je-Je!< uz sve ove dileje s revolverima
Al zastavu sezdesetih vezle su gramofonske igle
I put od zute cigle prostro se pred nas

Mi smo bar imali razne Ce Gevare O-o, i vece prevare
To mladost spiri u dahu kao secer u prahu sa bundevare
Protesti sedamdesetih vise su bili odraz mode
Jer bokal pun slobode tocen je za nas

Mi smo bar imali putovanja Perone, suze, cmakanja
Crveni pasos bez mane sto prolazi grane bez puno njakanja
Dnevnici osamdesetih svrljani su na jarke razglednice
Svet je lice sminkao zbog nas

Mi smo bar imali one snove koji se tesko ostvare
A snovi najcesce vrede tek kad s tobom osede Kad s tobom ostare
Nije bas sve na kantaru Citavo cudo kupi lova
Ali snova nema piratiranih

Onda su dosle devedesete, tuzne i nesretne Opake
Gospod je barut primirisao pa ladno zbrisao za oblake
E, kad vec puknu ustave nema nam spasa dok se reke ne zaustave
No, i taj dan ce svanuti

Onda su dosle devedesete, tuzne i nesretne Fobicne
U udzbenike i u citanke usle su bitange Obicne
Kasno je da se panici Dali smo sansu da se ludilo ozvanici
A sad smo prosto zgranuti?

Mi smo bar imali neke veze s planetom i sa ljudima
Znalo se ko togu nosi a ko cvetic u kosi O, blago ludima
Danas se laz odvazila A zadnja bagra kroji moral
Pa je OK koral dignut oko nas

Ma, jebite se, Devedesete, vas mogu jedino psovati
Za vama niko nece zaliti niti vam stihove kovati
Jednu ste mladost sludele, budite sretne ako vam i strofu udele
Pred crkvom pravih vrednosti

Ma, jebite se, Devedesete, i vasa prica je gotova
I dabogda se nikad ne sete svih ovih protuva i skotova
Kad zakon metlom zamane Ili ih pusti da se medusobno tamane
Sto ima svojih prednosti

Kao rani mraz

Dolmom idu majski svatovi... Nisu moji nego bratovi...
To da je brataš mlađi od mene... Više niko ni ne spomene...

Svi redom pregli bele pegaze... Da đurđevak uz put ne gaze...
Tamburaša tri fijakera... Sram ga bilo kogod zakera...

Oprosti mi... Moja rano rana...
Oprosti mi... Srećo bogomdana...
Bez reči si na basamak stala...
A na moj život ta je tvoja tuga pala...
Kao pokora... Kao rani mraz...

Gledala me jedna ista Ti... ja sam još i mogo pristati...
Al srce...
Ono se ko jare opire... Retko ko do njega dopire...

Oprosti mi... Moja rano rana...
Oprosti mi... Srećo bogomdana...
Pod nebom je ognjeno i snežno
Al malo šta još ume da ubije nežno...
Da ne primetiš... Kao rani mraz...

Poljem idu svatovi... Svatovi su bratovi...
Mlada prava partija... Lepša neg bogatija...
Poljem žice štrucaju... Momci uvis pucaju...
Muzika ne zastaje... Sa dušom se rastaje...

Aco Braco

Aco-Braco, derane moj trsavi
ti i ja smo drzava u drzavi
pukose na vrazjoj burzi
Franjo Josip i Habzburzi
Boljsevici cara skefali
otis'o na dobos Kajzer ko poslednji salabajzer
samo nama nista ne fali

Aco-Braco, derane moj stasiti
kad si vatra svi te 'oce gasiti
vracaju nam i zavide
al' to valjda tako ide
samo lepo mozes ruziti
neg', ogrni jankel stofan
suste suknje ko celofan
zavist valja i zasluziti

Malo mame, malo cerke
opajdare, kaciperke, kibicuju i zagledaju
siparice, gradske smizle, porumene ko ribizle
kad sa nama pripovedaju
ne bije nas dzabe glas
zadeni za sesir klas
i mater vetru dok je nama nas

Aco-Braco, derane moj srditi
da te grdim to mi je ko sebe grditi
to il' nemas ili imas
da te s vrata spazi primas
gust je dati, a ne stiskati
nije gazda kesa suplja
sto budzasto novce skuplja
gazda je ko ume spiskati

Aco-Braco, derane moj cestiti
Bog nek gleda di ce koga smestiti
od Bodjana do Opova
sila hulja i lopova
koji grabe sta odaberu
od Opova do Bodjana
jos je dobrih Vojvodjana
da im s neba 'leba naberu

Noc kad sam preplivao Dunav

Na mostu smena straze,
znao sam da me traze,
zandara nema
koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko pise,
vredi bar krajcaru vise.

Dobre smo krcme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me pozeleo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.

Talasi ladje lome,
sta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noci preplivao Dunav,
dubok i strasan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.

Pred zadnji sneg

Kad zadnju brazdu zaorem
po tragu senke rodine
procvace zimske ruzice
po prvi put te godine

Naice studen atarom
kao regiment oklopni
i bicu samo mirna vlat
kad okopni

Ja nemam nigdi nikoga
al' moja prica prosta je
stogod ih manje zavoles
manje ti njih nedostaje

I nisam kadar svindlati
za sobom skele paliti
da silom steknem nekog
kom cu faliti

Znam, duso, obeco sam da te necu pominjati
bogarati i sudbinu proklinjati
u varos se preseliti
orcati i veselit
obeco sam srca teska
obeco sam, al' jebes ga

Kad zadnji cokot zagrnem
pod skute Svetog Damjana
u bokal bistre plemenke zapasce trunka tamjana

Strahovi mladi umiru
pricu sam kraju priveo
jos onda kada sam
i njih nadziveo

Znam, mila, obeco sam da cu makar
za bestiju
i da cu naci lepsu, bolju i vestiju
nemeskinju, gospodicnu
ni po cemu tebi slicnu
obeco sam srca teska
obeco sam, al' jebes ga

I utom pasce i zadnji sneg
preko svih prvih snegova
a perce andjela je teg
spram svih zemaljskih tegova

Spreman je Onaj varati
olovni kantar skovati
al' danas vise ne bih trebo psovati

Prica o Vasi Ladackom

Znate l' pricu o Vasi Ladackom
i ja sam je tek onomad cuo
jednom devet dana nije izlazio iz birtije
kazu da je bio cudna sorta

Otac mu je bio sitni paor
'ranio je sedam gladnih usti
mati mu je bila plava
tiha, nezna, jekticava
umrla je s trideset i nesto

Imali su par jutara zemlje
malu kucu na kraju sokaka
na astalu navek hleba
taman tol'ko kol'ko treba
al' je Vasa hteo mnogo vise

Zeleo je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salase
zeleo je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute cilase
ali nije mog'o da ih ima

Voleo je lepu, al' sirotu
uz'o bi je samo da je znao
voles jednom u zivotu
sad bogatu il' sirotu
to ne bira pamet nego srce

Sve se nad'o da ce ljubav proci
zanavek je otis'o iz sela
nikad nije pis'o nikom
venc'o se sa mirazdzikom
jedinicom, kcerkom nekog gazde

Dobio je konje vrane, po livadi razigrane
sat sa zlatnim lancem i salase
dobio je njive plodne, vinograde blagorodne
u karuce pregnute cilase
sve je im'o - nista im'o nije

Propio se, nije proslo mnogo
dusu svoju djavolu je prod'o
znali su ga svi birtasi
trazio je spas u casi
ali nije mog'o da ga nadje

Mlad je, kazu, bio kad je umro
'sred birtije od srcane kapi
klonula mu samo glava
ko da drema, ko da spava
i jos pamte sta je zadnje rek'o

Dzaba bilo konja vranih, po livadi razigranih
dzaba bilo sata i salasa
dzaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih
dzaba bilo karuca, cilasa
kada nisam s onom koju volem
kada nisam s onom koju volem

Znate l' pricu o Vasi Ladackom
i ja sam je tek onomad cuo
cak i oni slicni njemu
kada razmisle o svemu
kazu da je bio cudna sorta

BABY BLUE

Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim,
i zato kad te spazim ja besomucno trubim.
I fuckam kao klipan, crvenim k'o tulipan
jer ti si jedno udo Baby Blue.

Prosao sam sve to, sito and reseto,
moj dosije - to je rat i mir.
Al' sad nemam takta, sve ostavljam ad acta,
prolece je krivo svemu, to imam tremu.

I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!

Pratim te k'o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno cudo Baby Blue!

Dajem sve za zeton, okrenem telefon,
u, pa se smrznem kad ti cujem glas.
O, slusalicu spustim, zbogom snovi pusti,
smislicu do sutra nesto, tesim se vesto.

I sanjarim o tebi...

O, kako da ti pridjem? Popnem se pa sidjem,
iza tvojih vrata svira jazz!
Ne znam sta bi vise, zazvonim pa zbrisem.
Sirok mi je dijapazon, smislicu bolji fazon.

Sanjarim o tebi...

DODJOŠKA

Njenog brata znao sam tako... Iz čuvenja...
Nisam puno mario za te Dođoše...
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja...
Spori dani davno prođoće...
Pretio je da će on na put da mi stane...
I da mu se sestre okanem...

A... Mi smo samo šetali... I pomalo kisli...
Dobro sam se nagled'o njenih koraka...
Druge su mi devojke pobegle iz misli...
Prhnule... Ko jato čvoraka...
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa...
I odvažnog Bilbo Baginsa...

Na svim mojim crkvama satovi su stali...
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše...
Sto hiljada reči znam... Al' jedna mi fali...
Da nju kako treba opišem...
I... Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše...
Al'... Ni nalik na druge Dođoše...

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža...
Srce se odupire... Pa se privikne...
Al' zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža...
Pa da na kraj sveta iznikne...

Ma... Da se redom postroje odavde do ćoška...
Nijedna ko moja Dođoška...
Ta, idi...
Kao moja lepa Dođoška...

Naposletku...


Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata...
Zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledećem bregu...
Okopniće moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezuška" u snegu...

Razbiću gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim...
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja tečem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Brošić što se teško pribada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...

Ređaš po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi... To je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti bas ovaj cigan?

Ne, mila...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su slične u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomična...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obična...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...

Poslednja nevesta


Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke šta će koja mesiti...
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pričam više nego što bih smeo...
Ajde... Odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...

Vetrić glanca krune granja...
Tamiš nosi par lokvanja...
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa...
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava...

Oprezno s tom violinom...
Ona čezne za tišinom...
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala...
A Nju nemoj pominjati...
Neće svet zbog toga stati...
Neće biti prva što se udala...

Nista lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...

Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...

Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...

Lunjo...


Lunjo...
Moj stari kofer zalud ko koker grebe na vrata...
Dve ti se zvezde u oku gnezde... Dremež te hvata...
I toplo je tu... Ispod ovog krova...
Na bezbednom tlu... U tvrđavi snova...
Pa, sretna ti nova...

Lunjo...
Zlobnice graknu, al da te taknu ne smeju nikad...
Baš duplikati prvi će znati ko je unikat...
Kad nasrne svet... Ti obraz okreni...
Bog dotakne cvet što nikne u seni...
Sretna nova i meni...

Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron...
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton...
Moj si mali čarobnjak... Koji donosi spas...
A svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas...

Lunjo...
Kogod me traži, ti 'ladno slazi kako sam mrtav...
I, budi zlatna, pa navi sat na sredu... Četvrtak?
A napolju stud... Gospodari zima
I veje ko lud... Al ovde sve štima...
Otkad kad tebe imam...

Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako branim naš tron...
Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton...
Moj si mali čarobnjak... Koji donosi spas...
A svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas...

Ti uvek znaš posebne reči...
Ti ćutiš mnogo tiše od svih...
Ti imaš smeh koji me leči...
Ti i od psovke načiniš stih...

Ostaje mi to što se volimo


Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu...
Ko u ruskom romanu... Tačno tako...
Ima ženu i sina... I podrum pun vina...
I sve mu je ravno...

U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi...
Al on ne pita puno... Pruži ruku i kaže:
Nisi bio odavno...

I sećamo se dana kad smo još bili divlji ko jeleni hitri...
I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri...

Pitam ga dal zna da si... Otišla... Da si otišla?
Pa, dabome, kaže on, imala je drugog, znaš?
Pitam ga dal zna da se volimo, da se još volimo?
Blago tebi, gunđa on, nekad si ko dete baš...

Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto...
Vidi nebo i zemlju... Ma, ima pravo...
Ja sam prokleti pesnik... Koji stoji na kiši...
Koji laže i voli...

Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo katkad daleki... Al to je ljudski...
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli...

I sećamo se dana kad smo bežali vetru ko besni čilaši...
I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj čaši...

Pitam ga šta sad, kad si otišla? kad si otišla?
Vrlo važno, kaže on, pa ima tolko sličnih njoj...
Pitam ga dal zna da se volimo? Da se još volimo?
O, koješta, gunđa on, dodaj bokal, stari moj...

Moj drug iz detinjstva se oženio zelen...
Al je imao sreće... Ja vidiš nisam?
Ja sam ljubio razne... Neke potpuno prazne...
Neke potpuno strane...

I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe... Jedinu pravu...
Zato topim u vinu čitav svet, jer u čašu
može svašta da stane...

Pa brže vraćam priču na detinjstvo i na ždrepce znojavih sapi...
I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj kapi...

Pitam ga dal zna da je nevažno što si otišla?
Ajd, u redu, kaže on, i šta ti sada ostaje?
Pa... Ostaje mi to što se volimo... Što se još volimo?
O, dal zbog vina, gunđa on, al ovo smešno postaje...

Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom...
Umalo da me Potiski đilkoši konačno dotuku violinom...
Pesma beše o suncokretu... do zla boga žalosna...
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...

"Kis napraforgo..." Lepi goropadni cvet...
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet...
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?

Malo moje ćudljivo... Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo...
Obići svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo...
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici što blista čuda se trista vide...
Tvoja je sreća samo tvoja stvar...
Al zato tvoja tuga... To je već priča druga... To na moj račun ide...

Pipneš jedared šlingu u bećaruše...
Pa cela veka snevaš divlje jagode...
Zbog nje se rime raspare i naruše...
I sve bi htele da se njoj prilagode...

Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli...
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...

Kad odem


Kad odem,
kad me đavo isprati glavnim sokakom
i kad mesečina zaveje moj trag
nemoj tugovati jer jednom svakom
mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas
za kaznu prognaće i tamburaše
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći cu.

Kad odem,
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći cu.

Kad jednom odem...

Crni labud


Cim dosla je i prosla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.

Gde je to zivela? Gde se to skrivala?
Sto je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!

Porucuje kampari, mirno povlaci dim,
lupka casom o sank.
Okrenula se karta, sad sam nacisto s tim,
ona sad drzi bank.

Sva elegantna, tanka i misticna,
da'l pri hodu i dotice pod.
Sve mi to lici na Pjotra Ilica,
pricu o jezeru, o dobru i zlu.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poci.

Upucuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konacno njen,
ona zatvara krug.

Ona je drukcija, s njom nema smekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu cekanja,
cim se spakuje, startuje vec.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poci.

Trosio sam zivot kao secerni stap,
hej, sladak i lep.
I sarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.

Ti nosis racun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te cekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, podjimo sad.

Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poci,
sa tobom.

Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne stedi me ove noci.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proci,
bar nekad.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doci!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poci.

D moll

Odlutas ponekad i sanjam sam, priznajem ne ide, ali pokusavam
I uvek dodje D-moll
Spusti se ko lopov po zicama, ruke mi napuni tvojim sitnicama
I tesko prodje sve to

Jedan D-moll me dobije, kako odes ti u sobi je
Glupi D-moll uvek sazna kad je to
Uhvati me cvrsto i ne popusta, lud je za tisinom, to ne propusta
Vodi me u svoj plavicasti dol

Jedan D-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali,
Nije to, sta je tuga za D-moll

Ponekad te nema i sasvim sam izmisljam nacin da malo smuvam dan
Ali je lukav D-moll
Pusti da se svetla svud priguse, saceka poslednje zvezde namiguse
Vuce mi rukav, idemo

Plasi me on, gde si ti, hiljadu se stvari moglo desiti
Glupi D-moll, za kim tuguje svu noc
Uzme me u svoju tamnu kociju, nebo primi boju tvojih ociju
Znam taj put, to je precica za bol

Jedan D-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali,
Nije to, sta je tuga za D-moll

Ostala je knjiga sa par neprocitanih strana
I neke stvarcice od herendi porcelana
I jedan pulover
U kom si bila
Ostala je ploca Best Of Ry Cooder
I fina mala plava kutijica za puder
I ja sam te ostao zeljan dok me bude
Moja mila

BAJKA

Da imam ovce prodao bi ja ovce
da imam novce dao bi ja novce
samo da krenem u daleke letove
i otkrijem neke nove svetove
i vidim vec jednom te marsovce

Mozda su marsovci mali
moz' bit' da su marsovci tako mali
da bi na prst trojica stali
mozda su ove nase saksije
velike k'o one njine galaksije
moz' bit' da su marsovci tako sitni
da nam uopste nisu bitni

Mozda su veliki marsovci
mozda su marsovci tipovi
ono k'o grozni dzinovi
grandiozni
mozda su njini upaljaci
veliki ko nasi razaraci
mozda su marsovci tako snazni
da im uopste nismo vazni

Da imam ovce prodao bi ja ovce
da imam novce dao bi ja novce
samo da krenem u daleke letove
i otkrijem neke nove svetove
i vidim vec jednom te marsovce

NE LOMITE MI BAGRENJE

Verujem cenjeni sude
Da dobro poznaješ ljude
Vi barem imate posla
Jer cud je cud, a sud je sud
Verujem cenjena glavo da si i ucio pravo
Da svakom sudiš pošteno
Jer cast je cast, a vlast je vlast
I sve po zakonu, za to sam prvi
Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu
Vlast je vlast i ja to poštujem
Tu su paragrafi, pa zagrabi
Nek' isto je i djavolu i djakonu
Pa nek' se zna
Nek' su mi gazili njivom
Mojom se sladili šljivom
Uvek je lopova bilo
Jer cuk je cuk i vuk je vuk
Nikada zlotvora dosta
Suša mi uništi bostan
I led se prospe pred žetvu
Al' led je led, a red je red
I prekardašilo
Im'o sam bagremovu šumu
Tamo dole prema drumu
Pa sam cekao, red je red
Polako komšije
Ne može samo da se udje, da se ruši tudje
Lepo sam im rekao
Ne lomite mi bagrenje
Bez njih ce me vetrovi oduvati
Pustite ih moraju mi cuvati
Jednu tajnu zlatnu kao dukati
Ne lomite mi bagrenje
Pod njima sam je ljubio
Bosonogu i odbeglu od sna
Ljudi smo cenjeni sude
Pa neka bude šta bude
Žao mi je marama crnih
Al' plac je plac, a mac je mac
Ne pitaj šta bi sad' bilo
Kad' bi se ponovo zbilo
Ne pitaj da li se kajem
Jer jed je jed, a red je red
I sve po zakonu
Tu su paragrafi
Pa zagrabi pošteno i za veru i za neveru
Red je red, sve ja to poštujem
Jer više bilo bi ubica nego ptica
Koje odlecu ka severu
Ne lomite mi bagrenje
Bez njih ce me vetrovi oduvati
Pustite ih, moraju mi cuvati
Jednu tajnu zlatnu kao dukati
Ne lomite mi bagrenje
Pod njima sam je ljubio
O, zar moram da vam ponovim
Okanite se njih, jer sve cu da vas polomim

Priča o Đuri Tastaturi

Znatel' priču o Đuri Tastaturi
Meni su je poslali na mejlu
Kažu da je brzo pis'o
Nije mrd'o, nije dis'o
Diskutanta takvog više nema... (pripalim)

Otac mu je bio loš softveraš
Hranio je Đuricu jedinca
Mati mu je bila crna
Hitra kao šumska srna
Crna beše boja njenog lica... (uzdah)

Imao je nekol'ko pi-sija
Jedan laptop u wece-u da se nađe
Internet je zajahao
Kad je treb'o nije stao
Bez tog čuda živet' nije znao... (psovka)

Surfao je bez prestanka
Nema noći, nema danka
A da nije ishaklao koju
Surfao je, braćo draga
od nemila do nedraga
Isurfao Đuro pamet svoju
Miša im'o, mačku im'o nije... (šta ćeš)

Volio je lepu al' kompjuterles
Uz'o bi je samo da je znao
Voleš jednom na tom svetu
Dal' na javi il' na netu
To ne bira hardver nego srce... (oh)

Sve se nad'o da će ljubav minut'
Zanavek je otiš'o iz grada
Venč'o facu s diskusije
Neku malu s periferije
Uživo je nikad vid'o nije... (druga cigara)

Surfao je sa poletom
Jedrio je cayber svetom
Trošio je brzo bajt do bajta
Surfao je gore dole
Mislio da svi ga vole
Nema toga bogovetnog sajta
Gde se Đura nije pojavljiv'o... (mrva optimizma)

Navuk'o se nije prošlo mnogo
Dušu svoju mikrosoftu prod'o
Napusti ga čak i Mira
Našla ruku da je dira
Našla dripca da je formatira... (e, jebiga)

Mlad je kažu bio i kad je rikn'o
Sred ripleja nekom diskutantu
Enter dugme zakazalo
Monitorče posustalo
Al' još pamte njegov zadnji topic:

"Džaba bilo braćo draga
Od nemila do nedraga
Džaba bilo chatova, dugmića...
Džaba dobre tastature
Džaba sajber avanture
Džaba bilo erotskih filmića...
Kada nisam s onom koju Volim
Kada nisam s onom koju Volim
KADA NISAM S ONOM KOJU VOLIM
KADA NISAM S ONOM KOJU VOLIM..." (eheej)

Znatel' priču o Đuri Tastaturi
Meni su je poslali na mejlu
Diskutanti slični njemu
Kada razmisle o svemu
Kažu da je bio...
U problemu... (uzdah drugi)

Ja luzer?

Rodjen pod sretnom zvezdom magičnom,
ali nad ovom zemljom generalno tragičnom,
čemu sam bliži - triput pogadjaj.
Neko nad nama vrši oglede.
Hajde, usudi se i pogledaj u poglede,
ovde je osmeh - dogadjaj.

U šupak kosmosa smo upali.
Mnogi su domobranci zauvek prolupali.
Caruje virus apatije.
Al' ti na mene stavi upitnik,
pa rekni: dal' ti bata deluje k'o gubitnik?
Ma nema šanse, šta ti je?

Ja nisam luzer, o naprotiv, meni je osmeh lajt-motiv.
Ja nisam luzer, ja imam nas, a za svet - ko te pita?
Ja nisam čedo proseka, mene ne vuče oseka.
S tobom je tretman poseban, svaki je dan dolce vita,
i svud je Hollywood.

Namlatim mesečno šest maraka,
bude za cipolku i frtalj kile čvaraka.
Ološ mi veze ometa.
Ali kad dodjem kući, tu si ti.
E, tu će tvrdjavicu malo teže srušiti
- to im je izvan dometa.

Ja nisam luzer...

Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar...
Mog drvenog konjića...
Kanap i zvuk točkića...
Vrbice zvon...
Za mnom verni Sančo moj...
U pohodu na Nespokoj...

Snio sam još i svoju prvu tamburu...
Kako k'o noćna dama
Iz južnog Amsterdama...
Iz izloga... Mene klinca zavodi...
Na smrtne grehe navodi...

'Di je to drvo raslo, od kog' je tesana?
Da l' se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud' u njemu izvor svih mojih pesama?
Da l' je to znao onaj ko ga je dubio?

'Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Da l' nas je ista kiša mladjane zalila?
Ko mu je grane kres'o, mati ga njegova?
čija je ruka lišće s jeseni palila... da znam?

Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama...
Obesnu igru vatre...
Sklopljene šalukatre...
Na uzglavlju... Ruža u intarziji...
Pod kojom smo se mazili...

Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan...
Novembar... Izmaglica...
I kvartet dragih lica...
Maleni čun... Nasred luke pokisle...
Da me u večnost otisne...

'Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Da l' je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obiš'o, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljun'o, pa ga strovalio?

Jedina moja mila... Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena...
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nešto nići iz toga semena...
...da znam?

Bluz mutne vode


Svasta se rodi u mutnoj vodi, lukava mrena i tupavi smudj
Karas i bandar, lopov i dzandar i ribe sto zive na racun tudj
Malene one vecih se klone, ne pazis ti, vec te nema za tren
Al' gde god beze stignu u mreze, neko se rodi da postane plen

Ja pevam svoj bluz bez namere bitne
I najvece ribe za mene su sitne
Ja sa strane samo posmatram taj svet
A budem i ja i smuvan i varan
Pa svakom se desi da ispadne saran
To je bar rutinska stvar

Ko zivot vodi u mutnoj vodi mora sve trikove dobro da zna
U mutnoj vodi, sto mnogim godi, posebno onim sa vrha i dna
Svi znaju svrhu, stuka na vrhu, tu su da kvare i naprave lom
A dole na dnu sudbinu jadnu mnogima resava nekakav som

Ja pevam svoj bluz bez namere bitne
I najvece ribe za mene su sitne
Ja sa strane samo posmatram taj svet
Ja pevam svoj bluz u srcu dubine
I drzim se pretezno zlatne sredine
To je bar rutinska stvar, rutinska stvar

Na sta se svodi zivot u vodi, kada grabljivci imaju vlast
Grgec je glupan, ali je krupan, pa male ribice guta u slast
U dane gadne, kad voda padne, plasljive ribe ne vrede ni gros
Nastupe krize, drukcije grize i samo najbolji plivaju jos

Ja pevam svoj bluz bez namere bitne
I najvece ribe za mene su sitne
Ja sa strane samo posmatram taj svet
Ja pevam svoj bluz u vrtlogu gluvom
I pitam se sta rade ribe na suvom
To je bar rutinska stvar

Prvi januar

Halo? Ej, ćao!
Ja sam, zar mi ne znaš glas?
Zvao sam te, nisi bila tu.
Pa eto, malo cugam,
znam to nije spas.
Ništa, želim ti sretnu novu godinu,
ćao!

Pomisli u ponoć na mene, na nas,
pomisli na Šoltu, na klince i bas.
Možda novi januar donosi spas,
pomisli u ponoć na mene, na nas.

Ne daj da nam snegovi zaveju trag,
pogledaj kroz prozor kad sklopi se sat.
Nosiće te mašta ko čarobni sag,
ne daj da nam snegovi zaveju trag.

Halo, tu je društvo, hajde dođi i ti.
Da, i on je sa mnom, pa šta s tim?
Čula sam da negde si u planini,
Ma dođi, tako želim da te poljubim, sad.
Pomisli u ponoć...

Ringišpil

Curi od jutros od četiri-pet,
rešilo nebo da potopi svet.
Nad gradom danima vise iste kulise.

Poliva kiša al' to joj je zanat,
ma sve mi je ravno k'o severni Banat,
manje više, i sa kišom i bez kiše.

Vreme se vuče k'o teretni voz,
gde li večeras da pomolim nos?
Klasika: "Konobar, un cafe' macchiatto". Pa da.

Prolazi vreme, al' to mu je manir,
i sve je to plitko k'o plekani tanjir.
Izeš sliku, nigde jedra na vidiku.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, čudo moje.

Veče se klati k'o prezreli klip,
teška vremena, a ja težak tip
- gravitacija začas uzima svoje.

Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al' shvatam pomalo te pokretne spužve:
neko pijan lakše život odrobija.

O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi.
To ne zna niko, samo ti.
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.

Dođi, iz plave boce se pojavi,
bar jednu želju ispuni
i dodaj svetu malo boje, o, čudo moje.

Sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla.
Javi se, pojavi se, dodaj svetu malo legla.
Nekad si me čudila, o, danas bi mi tako legla.
Dodaj malo ludila, dodaj svetu malo vergla.

O, daj okreni...

sustajem, odustajem...

taj ringišpil u mojoj glavi...

Ostaje mi to što se volimo

Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu,
k'o u ruskom romanu, tačno tako.
Ima ženu i sina, ima podrum pun vina
i sve mu je ravno.

U poslednje vreme ja ga viđam sve ređe,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.
On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:
"Nisi bio odavno".

I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.

Pitam ga dal' zna da si otišla, da si otišla.
"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš".

Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.
Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,
koji laže i voli.

Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.
Svako nosi u sebi nekog svog malog boga
kom se potajno moli.

I zato vraćam priču na vremena kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri.

Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.
"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sličnih njoj".
Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.
"Ma koješta", gunđa on, "dodaj bokal stari moj".

Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće, ja vidiš nisam.
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,
neke potpuno strane.

I sve mi se čini da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu.
Zato topim u vinu čitav svet jer u čašu
može svašta da stane.

I sećamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledecoj litri.

Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.
"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"
Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.
"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje".

Slow motion

Život je stari kučkin sin, stalno se raspravljam sa njim,
život je ofucani Holivudski film.
Svi smo mi malo dramili,
ćutali il' galamili, u tom spektaklu.

Neki su rodjeni za maske, neki statiraju do daske,
ja sam pozitivno-negativan tip,
i kao svi iz stare škole radim sve "slow motion".

Igram bez dublera, sve sam, što nije praktično, to znam,
pomalo šmiram, pomalo briljiram,
partner sam raznim licima,
zvezdama i naivcima, u tom spektaklu.

Možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser,
sam za sebe smišljam zaplete i kraj.
Koristeći uglavnom laku tehniku "slow motion".

Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave,
ako uopšte ikom išta značim.
Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti,
al' ja bi da proživim na svoj način.

Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi,
i sve u svemu nemam lepe reči.
Al' ja bi baš u ime to još jednu popio
i teško da će neko da me spreči.

Život je stari kučkin brat, sve manje sa njim vodim rat.
I sve mi više liči na peščani sat.
U svakom zrnu neki dan,
u svakom danu neki san i "keep on smiling".

Neću da o tom pišem roman, k'o svaki prosečan grandoman,
biću srećan ako dovršim svoj stih.
Jer sati i minuti nisu čuli za "slow motion".

Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave...

Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi,
i sve u svemu nemam lepe reči.
Al' ja bi baš u ime to još jednu popio
i teško da će neko da me spreči.

Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave,
al' ja bi da proživim na svoj način.
Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi...
Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti,
al' ja bi da proživim na svoj način.

SlobodaNE

Znam, ovo sve sam mogo reći i pre,
Al' ptica trpi dok je bar metar neba.
Nisam hteo da se mešam,
Ispašću, ko velim, smešan,
Smešnih imamo i više neg' što treba.

Na tamburu sam metio ključ,
Do zadnje epizode ovog ružnog sna,
Odroni se srca komad,
Nisam pev'o od onomad.
Pitaš kad ću? Bog sveti zna...

Gledam skupštinu il' šta je to već.
Bife "Proleće" u Petrovcu na Mlavi.
Ej, gledam one tužne kese,
Di baš meni da se dese
Da mi takve glave delaju o glavi?

A u mutnoj reki topi se brod,
U džepu pesak a u ušima voda.
Kad već pričamo o tome,
Što ja braćo s' vama tonem,
Ja sam putnik s jednog sasvim drugog broda.

A TV Dnevnik, ko kormilo, okreću spodobe
Vrlo podobne.
Sve će se, kažu, srediti,
Istina će pobediti.

Slobodane!
Sloboda-ne!

I ja ponekad popušim,
al' zbog tog zemlju ne srušim.
Slobodane!
Veliš: što da ne?
Tebi su mase odane,
Ko sluša duše prodane?
Kao ja.

Kažu da je nekad carovo um.
Gde je tu bajku samo iskopao DEPOS?
Joj, ispadoše akademci,
veći zlotvori neg Nemci,
Nisu ljudi stigli kasti "fala lepo".

Al' tek zbog studoša mi napuko film,
E, reko, sad će valjda sa trešnje sići.
"Malo morgen", reče Boban,
Doktor nauka il čoban,
"Vi ste samo mali glasački listići".

A TV Dnevnik, oduševljen time je doneo
Kraći rezime:
Da treba pravdu slediti,
Istina će pobediti.

Slobodane!
Sloboda-ne!

Deca u mestu putuju,
Mladost na tačke kupuju.
Slobodane!
Eh, što da ne?
Kad su ti mase odane,
Ko sluša duše prodane,
Kao ja.

Amer merači na Mesecu plac,
Ej, rock'n'roll se čuje s tavana Kremlja.
A od mene ištu vize,
Da'l sam besan, da li grizem?
Pardon, je li ovo kasarna il' zemlja?

Ma tu mora biti još neki put.
Zar se do mira uvek putuje ratom?
Čuvajući dostojanstvo,
Primako si inostranstvo,
Inostranstvo nam je oma tu, za vratom.

Uz TV Dnevnik je sve više gnevnih, a sve manje
Vernika Dnevnika.
"Istina će pobediti",
Znam, tek ćeš se ondak jediti.

Slobodane!
Sloboda-ne!

Nemoj nas više braniti,
Brigom ćeš nas saraniti.
Slobodane!
Ma, što da ne?
Tebi su mase odane,
Ko sluša duše prodane?
Kao ja.

Slobodane!
Zauzdaj svoje klovnove,
Dok Vijetnam ne ponove.
Sloboda - da!
Sloboda - da!
Sloboda - da, sad il nikada,
Na kraju to tako ispada.
Slobodane!
Sloboda - da!
I ja ponekad popušim,
Al' zbog tog zemlju ne srušim.
Slobodane!
Sloboda - da!
Sloboda - da, sad il nekada,
Na kraju to tako ispada.
SLOBODANE!

Al se nekad dobro jelo

Nema više, dobri svete, one lepe še'set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k'o sanke, al' smo stigli do Palanke.
Severac je duv'o 'ladan, pa ko ne bi bio gladan?

I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
"Sido! Postavljaj, bog te vid'o!"

Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš.

Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, 'di gutljaji sami klize.

Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, bog te vid'o!"

Ođedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
šuve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, 'ajmo na put!"
Al' kum Pera odma' skoči: "Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!"

Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.

Nosi vruće 'leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!" "Čekaj", kažu, "još šnenokle,
i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!"
Hej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

I ondak, sat i frtalj, kol'ko je iš'o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma' kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.

Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.

Mlakog.

Crnog.

Dan posle ponedeljka

Pogledom je dala punomoc da joj utucem dosadu
bio sam negde vizavi planete sam u dubokom ofsajdu
o slatkom vinu mladosti zacas smo pricu sklopili
ispade da smo prosuli daleko vise neg' sto smo popili

Vrtela je isti stari film samo u svojoj reziji
ih, gde si bila prethodnih aprila, dok sam jos bio sveziji
udavila me indijom klepetala k'o nanula
no sve je bilo legalno, dok nije zora na prozor banula

Jos jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem
taj dan je baksuzan, zar nije dosta sto je jesen
utorke mrzim i tacka
Jos jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan
rekla je formalno, kako cu s tobom kad si pijan
i ne bas sveze obrijan

Birala je tanku haljinu kakve se nose nedeljom
spricnula trezor na svoj kombinezon al' nije puno vredelo
kisa je rondala svu noc i dodje konac laganju
i nigde sejk ni plejboj nikog sem mene na raspolaganju

Jos jedan utorak koji me zatice na delu
barut na jastuku i otisci na stranom telu
gorki su utorki al' uvek
Jos jedan utorak, sto ja ne bezim, zar sam vezan
rekoh joj, normalno, kako bih s tobom kad sam trezan
trezan sam tako bezvezan

I odrasti treba znati

I odrasti treba znati,
Reći zbogom mami, reći zbogom tati,
I na svoje pravo mesto čvrsto stati,
I odrasti treba znati.

Može svašta da se desi,
Da te zgrabe neki mladalački gresi,
Da ne budeš nikad to što stvarno jesi,
Može svašta da se desi.

Život može biti gorak,
Nije isto biti soko ili čvorak,
Svi se nekud žure, pazi, drži korak,
Život može biti gorak.

Ladjarska serenada

Da od silnih briga Bog posustane,
Pa me zamoli da ga odmenim,
Ne bi bilo lepo da mu, dok ne ustane,
Svet na bolje promenim...

Ipak, kad već držim žezlo čudesno,
Zavar'o bih trag gromom plamenim...
A dotle bih reku skren'o malko udesno,
Starim drumom kamenim...

Pa da kroz moj salaš lađe prolaze,
I od đerma još stanu trubiti,
Da ti bar s basamka gledam obraze...
Kad ih ne smem ljubiti...

Pa da me u službu sam car pri'vati...
Teget mundir knap... Dugmad - dukati...
Da se, kad medaljon kreneš pokazivati,
Nemaš čime brukati...

Pa da i tvoj baba podavije rep...
I da drugi list počne listati:
Jel'te, gospon-matroz, možel' ovaj šlep
Pod vaš oraj pristati?

Malen je sobičak srce bekrije...
Jednu jedinu može primiti...
Al bez brige... Sve da santa nebo prekrije...
Imaš di prezimiti...

Sad utuli fenjer... Sakri šibicu...
Mesečev ću prah tek da istrunim...
Da u mraku lovim zlatnu ribicu...
Da joj želju ispunim...

Ne volim januar


Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali andjele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali andjele moj?

Bila je noć, jedna mrkla, kao ova veèeras, u ulici Dositejevoj, u
Novom Sadu, na Dunavu...

Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano
vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali
"Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.

Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće
broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet
krila nekih pravih noćnih ptica.

Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je
čujem kako diše, kako diše u snu...

Vojnici

(iz serije i filma "Vojnici")

Kad sam kretao u vojsku ja,
Moj deda reče: "Tek si sada muškarac!"
I tutnu mi hiljadu-dve onako za džeparac.

A otac reče zvaničan sav:
"To velika je čast sine svakom!"
A mama je ispekla pile i kiflice sa makom.

Brzo u stroj, ne pričaj tamo,
gledaj me samo, mirno!
Ostav...
Hej stari moj,
Sve su to bili časovi mili,
Časna reč.
Ostav...

Početak beše prilično loš,
Jer nisam bio suviše spretan,
Al' shvatio sam brzo šta je ko desetar il' kapetan.

A četa nam je bila ko grom,
Žestoki momci, družina sjajna,
Drugari nas oko... Ne smem broj, jer to je vojna tajna!

Brzo u stroj, ne pričaj tamo,
gledaj me samo, mirno!
Ostav...
Hej stari moj,
Sve su to bili časovi mili,
Časna reč.
Ostav...

I danas kada mislim o tom',
Ja žalim što bar ponekad nema
Marširanja, straže i svih onih šala ispod šlema.

Jer mi smo život živeli lep,
Mi vitezovi čarobnog carstva,
O baš mi nedostaje svet tog beskrajnog drugarstva.

Brzo u stroj, ne pričaj tamo,
gledaj me samo, mirno!
Ostav...
Hej stari moj,
Sve su to bili časovi mili,
Časna reč.
Ostav...

Čovek sa mesecom u očima

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran
i naizgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.

On me oslovi:
"Pa, kako idu poslovi?"
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga.
Na to on planu naprasno,
odmeri me sablasno:
"Nemate vi pojma, braćo draga.

Ne znaš ti šta znači ubiti grad.
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
kad sklopim oči, ništa osim tih krovova.

Kada sklopim oči, nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinjske sobe,
nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči, nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica,
Dunav sedef odranja".

Zverko ludila,
što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al' neću se stideti,
što Boga neću videti,
jer, to i nije Bog kojeg sam znao.

"Ne znaš ti, nema oslobođenih.
Svaku tišinu mi granata prošara.
Spašen je taj prvi pogođeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.

Kada sklopim oči, nebom naiđu lađe,
Zvona, lavež, komšijske svađe.
Miris svežeg oranja.
Ali, kada svane,
vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile,
Dunav tamjan odranja".

Remorker

Dolaze snegovi, ne vredi, sve vise i vise mi smetaju studeni
U kosu me nezno, k'o sedefnu snalicu udeni
To mi treba, moj mali zaklon ispod neba

Otkaci slepove, nanisani jutro i pusti tu ladju da klizi
Pronasli su Ameri sifru za to, take it easy
Lutko lepa, zrela se breskva nebom cepa

Spusti svetla, oduzmi gas, smesnih stvari se bojimo
Mislis da neko pita za nas, kao da ne postojimo
Stavi misli u prazan hod, stresi zvezde k'o dudove
I polako nasuci brod na te plisane sprudove
I sanjaj

Odlaze selice, leprsaju malena jedra po nebeskoj pucini
Taj odlazak gusaka uvek me starijim ucini
Put do raja, o, zar je uzvodno do kraja

Spusti svetla, oduzmi gas, smesnih stvari se bojimo
Mislis da neko pita za nas, kao da ne postojimo
Stavi misli u prazan hod, stresi zvezde k'o dudove
I polako nasuci brod na te plisane sprudove
I sanjaj