NS Caffe

Nedavno sam gledao na B92 emisiju o trgovini organima. Novinati su cak nasli momka koji je spreman da proda bubreg kako bi dosao do novca njemu neophodnog da sebi ostvari san da ode odavde,iz zemlje.

Podstaknut time, pronasao sam na internetu gomilu oglasa tipa Prodajem bubreg i slicno, cak sam nasao i pojedine blog sajtove na kojima ljudi nude svoj bubreg na svom blogu i pri tom objasnjavaju razloge zasto to rade..... Pojedini ljudi tvrde da je bolje da prodaju pola svog zdravlja nego da gledaju kako im porodica propada u neimastini i bedi, kazu bolje prodaja organa nego da neko digne ruku na sebe u beznadju.

Tolika razocaranost,beznadje, ogorcenost i osecaj nemoci i vidjenje prodaje organa kao jednog izlaza me je dosta sokirala..... Nikada u zivotu nisam ni pomislio na tako nesto bez obzira u kakvoj situaciji sam se nasao, za mene to cak nije ni predmet crnog humora ili ne slane shale.....

Jeste li nekad culi od nekog da ima ovu ideju, jeste li se uopste susreli sa necim ovakvim ili ste culi za nekog nesto vezano za ovu temu?
Kakav je vas odnos prema trgovini organima , sme li se dopustiti da neimastina dovede do stanja da samo ko ima novaca ima pravo na zdravlje.......

Beda i ocaj stvaraju sulude ideje.

Prodajem bubreg dobro ocuvan i bez kamenca.....  :zid:

Koliko mi je ovo strasno i surovo toliko mi je i glupo. Uvek se moze zaraditi da se prezivi na neki normalniji nacin.
Koliko glup i lenj covek treba da bude da bi prodavao delove svoga tela?

Ma kako suludo zvucala trgovina ljudskim organima  , ko ce da spreci bogatase da krenu u kupovinu ako im neko ponudi recimo bubreg na prodaju. Muka je naterala obe strane da krenu u tako nesto i ni jednoj nije potrebno nikakvo moralisanje oko toga.

Ja ću ipak trgovinu posmatrati šire: kao prodaju, kao preprodaju i kao konačnu kupovinu.
Ne razumem osobu koja će zarad nekog materijalnog interesa prodati svoj organ. Ne razumem, ali i ne osuđujem, jer ne znam koja ga muka na to tera.
Preprodaju tuđih organa mogu da razumem (u smislu da mogu da razumem nečiju ideju da se bavi unosnim poslom, a ovo jeste unosan posao), ali nikako i da opravdam. Eto, to osuđujem.
Kupovinu ljudskih organa sa ciljem da tebi donese zdravlje i razumem i opravdavam. Znam osobe koji su godinama u potrazi za kompatabilnim bubregom, ali ne mogu da ga nađu. I verovatno bi bili spremni da daju sve što imaju za bubreg koji će im život načiniti lakšim i kvalitetnijim.

Ne posmatram to kao pravo da samo onaj ko ima novac ima pravo na zdravlje. Uostalom, da li je iko od nas spreman da se iz čiste humanosti odrekne nekog svog organa da bi NN osobi pomogao? A s obzirom da nauka još nije otkrila način da se neki oboleli organi zamene "veštačkim", a i ljudi nisu spremni (sem za drage im osobe) tek tako da daju svoj npr. bubreg, oni oboleli imaju mogućnost ili da daju sve što imaju da ga kupe "na tržištu" (ma kako to surovo zvučalo) ili da čekaju (a možda nikad ne dočekaju) red za oskudnim zaveštanjima.

Ova tema bi se mogla ticati mene licno...
Ne znam sta je ono sto podstakne coveka da da svoj bubreg, svojevoljno, ako nije u pitanju njemu bliska osoba? Ipak, to je njegova odluka, njegov zivot - njegova stvar.
Ono cega se ja zgrazavam su preprodavci ili kupci koji su zarad organa spremni na ubistva, a to se desava, pogotovo u zemljama "treceg sveta". Kupca, u njegovom ocaju da prezivi, na neki nacin mogu da opravdam, ali u sledecem trenutku ga opet osudjujem. Ne, ubistvo jednog coveka da bi drugi preziveo ipak ne bih mogla NIKADA opravdati.
A preprodavci, oni su po meni dno dna, poput preprodavaca droge, oruzja... Takva pohlepa za novcem koja gazi preko svih humanih, ljudskih kodeksa! Da, profit je ogroman, ali koliko krvi na sebi ima taj novac? Naravno da to njih nije briga.
Mozda ce da zvuci kao naucna fantastika, ali radjene su cak vestacke oplodnje da bi se kasnije te bebe iskoristile kao davaoci organa, zbog silnih faktora koji moraju biti kompatibilni (osim krvne grupe, Rh faktora ) su uzimani spermatozoidi "klijenta" ili njegovog srodnika - da bi podudarnost bila sto veca sa "klijentom".
Znam da je lista cekanja jako dugacka, svako kome je potrebna transplantacija se nadje na medjunarodnoj listi primaoca. (nisam sigurna da li je i Srbija u toj fondaciji)
Razliciti smo. Ako bi mi sutra trebao bubreg i ako nebi mogao da se nadje donator (dobrovoljni davalac organa, a tu osim zivih spadaju i oni koji su nastradali a za zivota pristali da im se u slucaju nesrece smeju presaditi organi, ili oni kojima je porodica nakon stradanja dala dozvolu za presadjivanje zdravih organa ) prihvatila bih svoju sudbinu. Ali, ja sam ja. Ko zna kako bi se neko drugi poneo?

Znam da je lista cekanja jako dugacka, svako kome je potrebna transplantacija se nadje na medjunarodnoj listi primaoca. (nisam sigurna da li je i Srbija u toj fondaciji)



Problem je u tome što Srbia još nije usvojila novi Zakon o ransplantaciji, gde bi donatori dobijali kartice. Kod nas je još uvek zato više rade kadaverične transplatacije, a ne transplatacije od đivih donatora, što u prevo znači da onaj pacijent koji čeka na transplataciju, zapravo čeka da meko umre, pa da njegovi daju odobrenje za transplataciju, a tak onda se utvrđuje podudarnost. U Novom Sadu je prošle godine završen centar za transplataciju jete, a sve stoji jer se čeka doner.

Srbija ne moze da "uvozi organe".

Da ljudi imaju tendenciju da "prihvate sudbinu" kada umiru..mislim sta je to,ispijanje soljice kafe.

Ne odobravam naravno nasilno uzimanje organa..ali ako neko hoce da ga proda (ljudi uvek imaju izbor koliko god im bila teska situacija..a i ne prodaju svi zato sto nemaju leba da jedu) to je njegovo telo i njegova stvar