NS Caffe

Priča jedne sveće...

Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoći i toplini koju darujem. Veselim se da smem goreti za Vas. Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek po tome što gorim. Ali, dobro znam, što duže gorim, to kraća postajem, to se više bližim svome kraju. «Izgorela je» reći ćete, a što je ostalo bacit ćete. Znam, za mene postoje dve mogućnosti: Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem postajem kraća, dajem sve šta imam u korist svjetla, a time dovodim samu sebe svršetku. Ipak lepše je ako smem nešto dati...

Gledaj, isto je tako s Vama ljudima! Ili se povučete, ostajete sami za sebe i sve je hladno i prazno; Ili se približite ljudima i darujete im od svoje topline i ljubavi i onda Vaš život dobija smisao. Ali, znajte i to, da za ovo morate dati nešto od Vas samih, nešto od Vaše radosti, od Vaše srdačnosti, od Vašeg smeha, možda nešto i od Vaše tuge. I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome Kako ćete sačuvati sami sebe. Mislim da samo onaj koji druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj koji je svetlo drugima, sam će primiti svetlo. Šta više gorite za druge to će svetlije biti u vama samima. Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti ovde za druge, tuže se i neprestano mrmljaju na teška vremena. Još uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, više je i vrednije nego sva tama svijeta.

Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, ja, mala sveća.

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe.
Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije.
Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu.
Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

Ti jedini

Znamo se vec mesecima.
Nakon jedne svadje smo se jos bolje razumeli.
Postali smo najbolji prijatelji.
Kada sam ti rekla, da sam bolesna, plakao si zamnom.
Usla sam u avion, da se izlecim, ali ti prijatelju nisi dosao da mi kazes: "vidimo se opet".
Imala sam srecu, nasli su novo srce za mene.
Kada sam se vratila opet, trazila sam te svuda; ali mi nitko nije reko, gde si ti?!
Pitala sam svoju majku: gde je moj najbolji prijatelj?
A ona, sa suzama u ocima me upita: "Kceri draga, zar ti nisu rekli, od koga si srce novo dobila?!

Ovim putem u visine

Farmeri iz oblasti Ber Rivera u Novoj Skotskoj, u kojoj uspeva jedna od najboljih vrsta tresanja na svetu, imaju jedan nesvakidasnji obicaj. Za vreme berbe tresanja, za odredjenu cenu farmer "daje u zakup" jedno drvo za sat ili cak za ceo dan. Cim zakupac plati, drvo je "njegovo" i on moze slobodno da bere. Sve tresnje koje ubere za to odredjeno vreme pripadaju zakupcu, jer se zakup ne meri po kolicini vec po vremenu. Kada vreme istekne, drvo se predaje sledecem "zakupcu". U okviru ovakvog sistema onaj ko obere najvise tresanja za najkrace vreme, dobija najvise za novac koji je ulozio.

Jedan berac izdvajao se od svih ostalih. On je uvek nabrao najvise sa stabla koja je uzeo "u zakup". "Kako to uspevate?" - pitali su ga. "To je prosto", - nasmejao se - "ja samo ne berem sa donjih grana." Posto se sa donjih grana najlakse bere, vecina beraca pocinje od njihovog roda. Usredsredjeni na branje plodova sa ovih grana, zaboravljaju bogati rod koji se nalazi na visim granama!

Tako je i u zivotu. Ne isplati se teziti onome sto se moze lako dosegnuti. Ovakav stav zahteva mnogo rada i postavlja mnoge zahteve coveku koji gleda unapred i postavlja ciljeve koji su visi od ciljeva mnogih. Potrebno je mnogo hrabrosti i napora da se ideja pretvori u akciju ili stvarnu vrednost. Onima koji su spremni da se uhvate u kostac sa tezim zadacima nece biti lako, ali postici ce rezultate.

Cesto razmisljamo kao ona lisica iz basne koja je zakljucila da je slatko grozdje koje nije mogla dosegnutu verovatno vrlo kiselo i da se ne vredi zauzimati oko njega. Medjutim, pobednici su tezak zadatak shvatili kao izazov, ulozili poseban napor i osvojili nagradu. Poznati pisac Elen vajt ovako pise: "Oprecne okolnosti treba savladati cvrstom odlukom. Jedna uklonjena prepreka dace vam bolje iskustvo i hrabrost da istrajete u napredovanju. Podjite u sugurnom pravcu i izvrsite promenu - pouzdano i promisljeno. Tada ce okolnosti biti vasi pomocnici, a ne vase prepreke. Otpocnite. Hrast se nalazi u ziru."

Da li ste ikad ozbiljno razmisljali o poslednjoj recenici iz ovog navoda: "Hrast se nalazi u ziru"? Ako niste, razmislite o njoj. Pre vise od sto godina Lajmen Abot pisao je o sposobnostima koje uspavane leze u svakome coveku. U svoje razmisljanje vesto je ugradio sliku iz prirode: "Ubrao sam zir i prineo ga uvetu; i evo sta mi je rekao: 'Uskoro ce ptice doci i sagraditi gnezdo na meni. Uskoro cu zivotinje zaklanjati od sunca. Uskoro cu grejati domove. Uskoro cu postati zaklon od nevremene onima koji dodju pod moj krov. Uskoro cu postati cvrst deo nekog velikog broda i bura ce uzaludno udarati o mene, dok bude nosio ljude velikim morima.'

"O ludi mali zire, hoces li ti zaista sve to postati?" - upitao sam.

Zir je odgovorio: 'Da, jer to zelimo Bog i ja'."

Tezi da budes srecan!

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji možeš naći u tišini.

Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,

čak i glupe i neuke; i oni imaju svoju priču.

Izbegavaj bučne i nasilne osobe, one su teret duhu.

Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan;

jer će uvek biti većih i manjih od tebe.

Raduj se svojim dostignućima i planovima.

Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;

to je prvo blago u promenljivim vremenima

Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,

ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.

Budi ono što jesi. Budi svoj! Pogotovu nemoj glumiti ljubav.

A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi, jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima,

ona je večna kao trava.

Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.

Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama.

Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.

Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.

Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde. Imaš pravo biti ovde.

I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.

Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš i bez obzira kakav ti je posao

i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.

Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.

Budi pažljiv!

Teži da budeš srećan!


Tekst je pronadjen krajem prošlog veka u napuštenoj crkvi.

Tragovi u pesku

Sanjah jedne noci, kako setasmo morskom obalom, moj Gospodin Bog i ja.

Pred mojim ocima pojavi se brzinom filma moj zivot.

Za svaki odsjek mog zivota, kako mi se cinilo, otkrih tragove stopala u pijesku.
Jedan par tragova pripadaše meni, drugi mom Gospodinu.

Kad i poslednja slika pred mojim je ocima preletela, osvrnuh se natrag i videh, kako je u pesku
cesto ostao samo jedan par tragova,a drugi je isceznuo.

Ti tragovi oznacavahu odsjeke mog zivota, meni ponajteze. To me zbunilo.

Okrenuh se Gospodinu i upitah ga:
"Kad sam ti onomad sve sto imah predao, da te mogu slediti, tada si mi rekao da ces uvek biti uza me.
A sad vidim da najdublje krize mog zivota prati samo jedan par tragova u pesku.
Zasto si me ostavio upravo tada, kad sam te, sav ocajan, najviše trebao?"

Gospodin me uze za ruku i rece:
"Drago dete, nikad te nisam ostavio samog,
a pogotovo sam bio uza te u vreme tvojih patnji i boli.
Tamo gde vidis samo jedan par tragova u pesku,
tamo sam te na svojim rukama nosio."

Stvari nisu uvijek onakve kakve izgledaju

Dva andjela putnika zaustavila su se da prenoce u kuci jedne vrlo imucne porodice. Porodica je bila netakticna i nije im odobrila da se smeste u gostinjskoj sobi njihove vile. Umesto toga dali su im mali prostor u hladnom podrumu kuce. Dok su raspremali lezajeve na podu, stariji andjeo ugledao je jednu pukotinu na zidu, i popravio ju je. Kada ga je mladji andjeo upitao zasto je to napravio, stariji mu je odgovorio, “Stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine”.

Sledecu noc, andjeli su dosli da prenoce u kucu jednog vrlo siromasnog para, ali muskarac i njegova zena bili su vrlo gostoljubivi. Nakon sto su sa njima podelili ono malo hrane sto su imali, bracni par je dozvolio andjelima da spavaju u njihovom krevetu gde ce se moci dobro odmoriti. Kada su se sledeci dan probudili, andeli su pronasli gospodina i njegovu suprugu u suzama. Jedina krava koju su posedovali, cije je mleko bilo njihov jedini izvor prihoda, lezala je mrtva na polju. Mladji andjeo bio je besan i upita starijeg andjela, “Kako si mogao dozvoliti da se to desi? Prvi covek imao je sve, i ti si mu pomogao popravivsi rupu u njegovom zidu; druga obitelj imala je malo toga, ali je bila spremna sve podijeliti, a ti si dozvolio da im ugine krava”.

“Stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine” odgovori stariji andjeo.

“Kada smo bili u podrumu one vile, primetio sam da je u onoj pukotini na zidu sakriveno zlato. S obzirom da je vlasnik bio opsednut novcem, zatvorio sam pukotinu tako da im onemogucim da pronadju to zlato.”

“Nocas, dok smo spavali u krevetu siromasne porodice, andjeo smrti dosao je po zenu ovog seljaka, a ja sam mu dao kravu.
Dakle, stvari nisu uvijek onakve kakvima se cine”.

S tugom

S Tugom jednostavno treba umeti.
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama,
samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici,
iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola.
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu.
I onda si gotov.
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija.
I nikad te vise nece zaobici.

......sreli se ljubav i prijateljstvo.
Pita ljubav:"-Zasto ti postojis,kada sam tu ja?"
Prijateljstvo:"-Ja sam tu ...da postavljam osmehe tamo gde ti ostavis suze"

Razgovor bez rijeci

Dan na izmaku. Sunce lijeno ide ka brdima DA se skrije. Izgleda DA Kao I ja voli to doba Dana kada boje postanu toplije, kad shume, uplasene mrakom, pridju blize selu donoseci as sobom zvuk zvona I cingare stada koja se vracaju as pashe, kad se u strugljama zacuju prvi mlazevi toplog mlijeka, kad cijelo selo obuzme tihi zhamor ljudi koji oko kucca zavrsavaju posljednje obaveze za Taj Dan, nestrpljivi DA docekaju noc I sa njom odmor.

Vidim Ga. Umornim korakom priblizava se bakinoj kucci. Hitam mu u susret, grlim Ga jako, ljubim, a on se, Kao I uvijek, brani govoreci:"Makes djavle, NE ljubi mene starca." Hvata MI glavu medj' rucerde, savija je I ljubi u cvijet, samo je njegov, oduvijek. To je moj djedo Majo. Draga starina koju srce, nemajuci svog djeda, jos davno usvoji Kao najrodjenijeg. Bio je nizak, Ali izuzetnog jak covjek. Kazu DA mu nekad NE bjese ravnog Po snazi. Ljutit, Ali pravican. Kad se naljuti, zaskrguce zubima, stisne shake I zagrmi. Srce ledi. A prema meni uvijek njezan, topao. Voljela Sam slusati kako prica. Postao bi tada pravi veseljak. Sati pretvoreni u minute donosili su toliko likova, dogadjaja, smijeha.

Govori MI kako je sa planine na konju sagnao dva tovara sijena I izbacio ih na shtalu. Umorio se. Sjeda na drvenu klupu ispred kucce. Ledja mu nekako odvise povijena, ruke bezivotno pale Po crnim vunenim caksirama. Na glavi crnogorska kapa, izblijedila do sunca I znoja. Pod visokim chelom skrile se sitne, nekad zivahne, a sada umorne ochi. Do proslog ljeta Ga nisam vidjela. Nije Kao prije, ostarao MI mnogo. Pokusavam mu ukrasti onaj sheretski osmijeh, Ali NE ide. Malo govori. Srce MI zebe. Cutimo. On zvizduce, tiho, kroz zube. I ja znam DA Ga nesto muchi. Vadi tabakeru, ruke drhte, jedva uspijevaju odvojiti listic. Tisina. U njoj nepristojno odjekuje njezni dodir duvana Po papiru. I onda, krenu rijechi. Prigusene, promukle. Baba Vidra, njegova zena, je u bolnici. Ne vjeruje DA ce prezivjeti. Pogled mu pao Po prstima koji se saplicu, bezuspjesni u pokusaju DA saviju cigar.

Ja nijema. Bez daha, prvi put gledam njegove suze. Kaplju Po bijeloj kosulji. Znam DA at starina svojoj zeni nikada nije pruzila in najmanji znak njeznosti, in najmanji nagovjestaj ljubavi. Ponosom starog Crnogorca, zatrpavao je on to duboko u sebi. A volio je. O DA, I to silno, Ali na svoj, skriveni nacin. I evo, ja sad stojim pred njegovom razgolicenom dusom. Gledam kako javno priznaje ljubav. Uznemirena, uzbudjena, Kao DA gledam cvjetanje cvijeca koje to cini samo jednom u vijeku I bas ja prisustvujem tom rijetkom prizoru. Drhtim. Grlim Ga. Gusim se do suza.

Rastajemo se. Noc je. Jedva nazirem kako povijena ledja nestaju u daljini. Nisam znala DA Ga vise nikada necu vidjeti. Umro je te jeseni. Bio je to nas posljednji razgovor. Razgovor skoro bez rijeci, a ostavio dublji trag do svih drugih.

Razgovor

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi - "Moje je vreme vjecnost" .
"Sta si me htio pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori: 
"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."
Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"
Osmehujuci se, Bog odgovori:
"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima.
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.
Da nauce oprastati, tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce, da se novcem moze kupiti sve, osim srece i ljubavi.
Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima, a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

Mala kutija

Pocetak price ide daleko u proslost, kada je neki muskarac kaznio svoju petogodisnju cerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.
Bio je Bozic. Sledeceg jutra je devojcica donela malu kutiju na poklon i rekla:
“Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema nicega, jako se naljutio. Cerkicu je prekorio:
“Ako nesto poklonis, ocekuje se da se u kutiji nesto nadje !”
Devojcica ga je zalosno pogledala i s suznim ocima rekla:
“Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred cerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oprostaj.
Do kraja zivota cuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osecao izgubljeno i ocajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je cerka spremila unutra.
Svako od nas ima kutiju punu poljubaca i ljubavi, koju nam poklanjaju voljeni, prijatelji, deca, Bog. Ne postoje vaznije stvari, koje bi mogli dobiti. Prijatelji su andjeli, koji nas dignu s dna, kada imamo poteskoce i podsete nas na to, kako se leti.

Sad je Vreme

Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."

Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci, najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"

Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.

Zena

Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla. Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i - ozlediti se.
Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.
Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije u redu, dok su zapravo one velicanstvene. Jednostavno, moraju biti strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas dohvate, tko nas treba i voli napravit će sve da dodje do nas.
Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.

Obeduj s Bogom!

Decak je zeleo sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mesta gde on zivi, pa je zato spremio svoj prtljag s omiljenim kolacicima i pakovanjem od sest boca vocnog soka te zapoceo svoju pustolovinu.

Kad je odmakao tri reda kuca, susreo je nekog starca. Sedeo je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.
Decak je seo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se hteo osveziti vocnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolacic.
Starac ga je zahvalno primio i nasmesio se decaku. Njegov je osmeh bio tako prijateljski da je decak zazeleo ponovno ga videti, pa mu je sada ponudio bocicu vocnog soka.

Starac mu se ponovno nasmesio. Decak je bio izvan sebe. Sedeli su citavo popodne jeduci i smejuci se, bez da su izgovorili jednu jedinu rec.
U medjuvremenu se smracilo, decak je osetio umor i ustao je da podje, ali tek sto je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrcao natrag do starca i snazno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveci smesak do sada.

Kada je decak ubrzo otvorio vrata svoje kuce, majka je bila iznenadjena radoscu na njegovom licu. Upitala ga je: "Sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?"
Odgovorio je: "Obedovao sam s Bogom". No, pre nego sto je njegova majka uspela odgovoriti, dodao je: "Znas sta! Bog ima najlepsi osmeh koji sam ikada video".

U medjuvremenu starac, takodje prozet radoscu, vratio se kuci. Njegov je sin bio zacudjen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: "Tata, sta je to sto si danas ucinio da te je tako razdragalo?"
Odgovorio je: "Jeo sam kolacice u perivoju s Bogom". Za svaki slucaj, pre nego sto je njegov sin odgovorio, dodao je: "Znas sta! Puno je mladji nego sto sam mislio."

Precesto podcenjujemo snagu dodira, smeska, ljubazne reci, uha koje nas slusa, iskrene pohvale ili najmanji cin paznje, a svi oni imaju snagu darovati nam zivot.
Ljudi ulaze u nas zivot za vreme nekog razloga, godisnjeg doba ili za citav zivot. Sve ih jednako primi!
Neka ovo dodje do srca onih koje su na poseban nacin dotakli neciji zivot. Neka spoznaju kako su nam vazni. Obeduj s Bogom!

I, hvala sto si mi dotakao zivot!

Hrabrost

Pre mnogo godina, dok sam radila kao volonter u bolnici Stenford, upoznala sam devojcicu po imenu Lizu, koja je bolovala od jedne retke bolesti. Pokazalo se da je jedina mogucnost da ozdravi bila da joj se transfuzijom da krv njenog petogodisnjeg brata, koji je na neki neobjasnjiv nacin uspeo da prezivi istu bolest, tako da su se u njegovom organizmu stvorila antitela koja mogu da savladaju tu opaku bolest.

Lekar je njenom malom bratu objasnio kakva je stuacija i pitao ga da li
zeli da da krv za svoju sestru. Decak je posle samo jednog trenutka, duboko uzdahnuo i rekao :
- Da, spreman sam ako ce to spasti Lizu .

Dok su vrsili transfuziju, lezao je u krevetu pored sestre i smesio se. I ostali su se smesili gledajuci kako se devojcici vraca boja na obrazima. Onda je njegovo lice ubledelo i sa njega je nestalo smeska. Pogledao je u lekara i drhatvim glasom upitao:
- Hocu li odmah poceti da umirem?

Posto je bio mali, decak je pogresno shvatio doktora, mislio je da ce sestri dati svu svoju krv.
Ja sam tada naucila sta je hrabrost.

Danas

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.

" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."

Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:

" Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"

Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?"

Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"

Nauci se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraj na kamen.

Blagoslov

Nasmiješeno je bilo Božje lice. Danas će Zemlja dobiti poseban blagoslov. Kap Milosti kanuti će na jedno mjesto, iz jednog tona ljubavi nastati će pjesma novih dana.

Tog proljetnog jutra nebo je blistalo sjajem bezbrojnih ukrštenih duga. Ljudi su opčinjeni divotom čeznutljivo očekivali prikazanje. Ali na nebu se ništa nije pokazivalo, samo su aureole duga sjajem nagovještavale neki događaj, negdje daleko. Trebalo je doći do susreta, opet nakon tolikih eona. Susret se milošću Gospoda trebao zbiti na planini u nepoznat čas, u bezimenoj zemlji. Smiješak s Božjeg lica preplavio je svijet i ozario duše koje nisu znale razlog nanadane vedrine, samo su zadrhtale kao proljetni pupoljci pri dodiru s ranojutarnjim lahorom...

Veseli lik penjao se uz planinu. Ali to nije izgledalo kao penjanje, prije lagana šetnja ili nestašno skakutanje kroz razelenjelo rascvali krajolik. Čas je ličio na postarijeg isposnika koji sve mudro promatra, čas na dječaka koji se vješa o grane ili preskače grmove ili potočić. Slijedećeg se trena lik pretvarao u pticu koja preleće s krošnje na krošnju a zatim odleće među oblake ili do dalekog vrhunca. Potom bi se preobrazio u leptira i lepršao od cvijeta do cvjeta kako bi bolje osjetio ljepotu i okus proljetnog cvata. A kada bi se ponovno pretvorio u čovjeka, usred pjeva ptica začuo bi se njegov smijeh.

Veliki majstor zena hodočastio je proljetnoj planini. U ruci je držao zakrivljeni prastari štap s drškom u obliku glave nepoznatog boga. Vrtio je s tim štapom u jednom tajnovitom ritmu i pokretima. Iz daljine ličio je pomalo na sufija koji ulazi u trans ili se iz njega budi. Ali živahnošću je podsjećao na nemir bujajućeg mladog zelenila i žubor potoka. Neodređenog lika stapao se s obrisima proljeća. Veliki majstor zena došao je niotkuda da blagoslovi ovo jutro.

Već je bio blizu vrha planine ili je to samo izgledalo kao kraj planine. Usred šume ugledao je čistinu. Utihnuo je pjev ptica, nebo se stopilo s modrozelenom travom. Zanijemili su dusi prirode.

Tamo je sjedio Veliki majstor tantre u lotos asani. Lelujao se zajedno s proljetnom travom pri svakom preletu vjetra koji se spuštao s neba. Ruke su mu bile lagano ispružene naprijed s dlanovima okrenutim nagore.

Veliki majstor zena nije mu se iznenadio, ali ono što je ugledao ispred njega zaustavilo mu je dah. On koji je doživio sve ljepote ovog svijeta i međusvjetova i osmijehom susretao najrazličitija čuda, sada je bio zatečen i zadivljen. Njegov šunjatički pogled prikovao se uz nadzemaljski lik koji je plamtio ispred Velikog majstora tantre. Susret s drugim hodočasnikom imao je svrhu u tom liku.

Nezemaljska svjetlost i ljepota okruživala je ženski lik - kao da su se tisuće nebeskih duga i svi zemni dragulji stopili u treperavu posudu tijela. I što je bilo najčudnije u toj blještajućoj divoti, moglo ju se gledati!

Veliki majstor zena polako je počeo razabirati lik. Aureola dugačke kose, mješavina zlata i neftita, okruživala je obrise i iskrila na krajevima pramenova i uvojaka, vijorila polagano oko neopisivog savršenstva oblika tijela koji su se kretali polagano u ritmu nečujne nebeske glazbe. Gledao je naslonjen na štap to tijelo božanskog sklada i to lice na kome su se izražavale velike tamne oči, crne kao kozmički prostor, i usne poput esencije svih najljepših crvenih ruža koje je ikada dotakao krilima u životu leptira. Veliki zen majstor, majstor PRAZNINE, bio je opčinjen.

Širom su bile otvorene i oči Velikog majstora tantre. On je prizvao Boginju Ljepote i odavao joj štovanje. Pridružio mu se i Veliki zen majstor te su zajedno štovali Veliki Dan Prve Proljetne Ljubavi u JUTRU ZALJUBLJENOSTI. Iz njihovih grudiju plam je odlazio dolje u svijet. Veliki majstor tantre pokretao je ruke izvodeći tajne sakralne pokrete, a onda se Veliki zen majstor nasmijao dosjetki. U skoku se našao iza plamtećeg lika i brzim pokretom ruke pljesnuo Božicu po stražnjici! Blistavo se tijelo izvilo, kaulika je podigao ruke a zensei se našao na zemlji i grohotom smijao. Odjednom se lik zasjenčio i preobrazio u prekrasnu djevojku čvrstih obrisa, ustreptalih grudi i zavodničkih pokreta. Veliki je majstor tantre odlučio ustati ali se zensei u skoku našao iza njegovih leđa i oborio ga u travu. Niotkuda stvorio se srebrnkasti oblak u liku zmaja i sakrio njihova tijela.

Kada se razišla sumagličastost, dva su lika zagrljena polagano odlazila prema šumi koja je svjetlila u dugama neba a ispred se izvijala košutolika djevojka prateći ih i bacajući cvijeće pred njihove noge...

Tako je Blagoslov stigao na Zemlju iako se oni više nisu vratili među ljude. Snažne vibracije Velikih duša nagnale su putanje bezbrojnih duga da se spuste na ljudske staze i u srcima ljudi probude svemoćnu čaroliju nove ZALJUBLJENOSTI. Dva velika majstora više o tome nisu brinula. Na novom zajedničkom putu bili su sami, a možda i nisu...

Božje se lice sada smiješilo ljubavlju u srcima ljudi. ZALJUBLJENOST je postala Zakon Života nakon primljenog Blagoslova. Veliki majstori više nisu bili potrebni. U svakoj se ženi inkarnirala Boginja Ljepote, u svakom muškarcu ukorijenila mudrost zena i tantre. Počelo je novo doba, jedan korak prema ostvarenju Božanskog života na Zemlji. Sretnete li Velikog majstora, prepoznati ćete ga, ne po riječima ili djelima, već po osmijehu njegove velike duše. Zaustavite se i odajte mu štovanje samo osmijehom svoje duše.

...Tako je govorio bezimeni putnik. Njegovo smo lice uskoro zaboravili, ali naše duše još čuju njegov smijeh na odlasku, jer srce pamti duže nego um.

Odlazeći darovao nas je pričom i zagrljajem i mi smo zaronili u nektar blaženstva prije nego smo bili svijesti da postajemo nova bica-vesnici ZALJUBLENOSTI.

Rastanak

Bez rastanka ne bismo znali koliko nam znače oni od kojih se rastajemo

Stojim na peronu života čekajući voz za odrastanje. Oko mene je gomila nepoznatih, bezličnih ljudi koji se ljube i plaču, piju i nazdravljaju pozdravljaju i otpozdravljaju. Svi putuju s nadom; jedino ja čekam da gorka suza kane i da me konačno odvoji od bezbrižnih dana dečaštva. Pozdravljam te, o, mladosti!

Ta suza je safirno plava od detinjaste naivnosti, smaragdno zelena od mladalačkog poleta i entuzijazma i rubinsko crvena od prve neprežaljene i nezaboravljene ljubavi. Čitav spektar boja i osećanja dotaći će hladnu zemlju nepoznatog mesta i od radosti i patnji moje duše ostaće samo sećanja koja blede. Pozdravljam te, o, mladosti!

Tihu nervozu čekanja pojačava tupi i nepromenljivi ritam koji zadržava misao. To je ritam odgovornosti i samoodlučivanja, kravata i aktn-tašni i besprekornog rada. Od tog i takvog zvuka počeo sam da zaboravljam sve one sitnice koje su mi život značile i zbog kojih sam bezbroj besanih jutara dočekao. Hoću li to preživeti? Pozdravljam te , o, mladosti!

Čujem i vapaj školskih drugova koji poput mene čekaju na nekom svom peronu. Hoćemo li se ikada čuti i videti? Hoćemo li ikad skupiti vremena i snage da ponovimo mladost? Zbog vas mi je najžalije. Pozdravljam te, o, mladosti!

Pravo coveka da ostane uspravan

Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu. Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.
Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.
Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.
E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.
Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.
Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.
I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.

Tamara

U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.

Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.

Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.

- Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.

Slika

Sada mi je valjalo sjesti i upiti što više od aure mistične atmosfere. Prislonio sam se uz bogato ukrašena, starinska vrata, pripalio cigaretu i osluškivao. Zvukovi su se izravno dizali uvis, čeličnom prodornošću su parali zrak, odbijali se od rubova otvorenih i trošnih prozora dok su ljudi čvrstih koraka i pravocrtnih pogleda užurbano prolazili. Zadovoljstvo promatrača potrajalo je još koju minutu.
Trebalo je ući u jednu od kripta i promotriti uokvirena čudesa linija i boja, riznicu majstora vatrenog i pritajenog pogleda. Ušao sam s nekolicinom ljudi u dostojanstveni dvor.
Kontrast naslikanoga i ravnih ploča na kojima je ono bilo ovješano bio je golem i neopisiv. Goli bijeli zidovi i statika prozirnih kvadara bila je suprotstavljena slikovnim nervozama, kaosu i uzbibanosti linija, lančanoj energiji koja je zračila slikara s plitkih površina. Sporo i obazrivo sam prolazio galerijama prateći varijaciju na Velasquezovu temu. Minotauri i izobličene žene također su pripovjedali jedan stari zaboravljeni govor.
Nisam dugo morao hodati kada se pred mojim očima ukazao portret, žena aristokratske poze i opijajućeg, zavodničkog pogleda. Stajao sam okamenjen doživljavajući nizove kratkih i jakih potresa čije se djelovanje ogledalo na tupim i bezizražajnim očima. Njezino lice je proglasilo uzvišenost i superiornost, nehajnost pronicavih očiju ponad kojih su se izvijali gracilni smeđi polukruzi. Bogato izvezena crna marama krila je slapove svilene, bujne kose, a blagost pješčanih boja ovila je njezin predivan lik.
Dopustio sam da prizor, ta magična slika, uđe u moju svijest i nađe počasno mjesto u labirintu nevidljivoga.

Uteha

Devojcica se upravo vratila iz susedstva gde je jadnoj zeni tragicno preminula osmogodisnja devojcica.
"Zasto si isla tamo?" upita je otac.
"Da utesim susedu!"
"A sto si tako malena mogla uciniti da je utesis?"
"Sela sam joj u krilo i s njom plakala!"

Mi smo andjeli sa samo jednim krilom: mozemo leteti jedino ako se zagrlimo.  

Kamen mudre zene

Neka mudra zena, putujuci kroz planinu nadje u jednom potoku dragi kamen. Sutradan srete putnika koji bese gladan, te mudra zena otvori torbu da mu da nesto da pojede. On ugleda dragi kamen u njenoj torbi, ocara se njime i zatrazi od mudre zene da mu ga da. Mudra zena to ucini bez premisljanja.
Putnik podje dalje, sav radostan zbog svoje dobre srece. Znao je da kamen dovoljno vredi da ga ucini bogatim.

Ali, posle nekoliko dana, vrati se on nazad i potrazi mudru zenu. Kad je nadje, dade joj kamen i rece:
"Razmisljao sam. Znam koliko je ovaj kamen vredan, ali ti ga vracam u nadi da cu od tebe dobiti nesto sto je mnogo, mnogo vrednije.
Ako mozes, daj mi to sto imas u sebi, a sto ti je omogucilo da mi s takvom lakoćom das ovaj skupoceni kamen."

Umiranje

ODAZIVANJE
Nebitno kojim delom tela, čuli ste njen glas. TREBA: Ustati, okrenuti se, potrčati, trčati, zadihati se, trčati dalje, rukavom brisati znoj, trčati, pasti, ustati i nastaviti trk, (svo vreme osluškivati glas), pasti od iznemoglosti, ako je ustajanje nemoguće dalje nastaviti četvoronoške, ignorisati svitkanje pred očima i gušenje i ići dalje, pasti, nastaviti puzeći, noktima drati zemlju, žvakati busene trave, osluškivati, grabiti napred ostavljajući kožu i krv za sobom, još, još, (naravno osluškivati), dalje... milimetar po milimetar. I najzad evo je, to je ona, otvorite bar jedno oko, vidite je, sklopite oko i ispustite dušu. Umrli ste. Umrli ste za ljubav. Ali to nije bitno - važno je da ste se zaljubili.

DRUGO UMIRANJE
Sada je sve lakše. Vidite je. Ima sve odlike ženskog bića. Treba: Namestiti kragnu, popraviti frizuru, pročistiti grlo i doći k sebi.
Ne treba: Ćutati.
Treba: Znati da matematika služi samo tome da možete prebrojati sve pegave tačkice na njenom nosiću i izmeriti dužinu njenih obrva, da geografija govori samo o tome u kom se delu sveta gaje ovce od čijeg je runa ispleten njen džemper, da je istorija važna samo zbog današnjeg dana, a da je gramatika stvorena samo da bi maltretirala.
TREBA: Biti hrabar, još jednom pročistiti grlo, skupiti još malo hrabrosti i priznati joj da... pa, bar da ima istine u onom čime vas zadirkuju... to jest, da... ustvari...
NE TREBA: Se spetljati.
NIJE VAŽNO: I ako se spetljate.
MOŽE SE: Odmah zatim umreti od stida.

NAKON UMIRANJA
TREBA: Otpočeti sa disanjem, povratiti puls i još jednom doći k sebi.
DOZVOLJENO: Je ćutati.
NIJE DOZVOLJENO: Otići kući na ručak.
TREBA: Sačekati.

NAKON SVEGA
TREBA: Otići kući na ručak

Zabice

Bila je jedna grupa zabica koje su se zelele takmicti. Zelele su izaci na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledalaca da daju podrsku zabicama.

Utakmica je počela.
Ali...
Niko od prisutnih gledalaca nije verovao da ce neka zabica uspeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju,
osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise.

Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”

Jedna po jedna, zabice su odustajale i okretale se natrag,
osim jedne koja je istrajno isla napred i uopste se nije htela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeleli saznati kako je uspela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.

Jedan gledalac je pristupio zabici i zapitao je kako je uspela skupiti toliko snage i volje da izadje do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je pobednička zabica gluva!

Dakle i od zabica se da nauciti:

Nikad nemoj slusati one ljude koji su negativni i pesimisti, jer ti uzimaju najbolje ceznje i snove koje imas u svojoj dusi!
Uvek misli na snagu reci jer sve sto cujes ili citas utice na tvoja dela!

Sta ce reci njezin suprug

Zaljubio sam se. To se događa. Mislio sam da žena neće saznati.

Bila je sreda. Sedela je pred ogledalom i doterivala se. Iz obične domaćice menjala se u čudesnu, ljupku damu.

"Nisam znao da imam tako lepu suprugu", pokušavao sam joj se umiljavati. Pogledala me je začuđeno.

"Mislio sam ozbiljno", još više sam se zapletao.

Nekuda se sprema. "Kamo odlaziš?", upitah zabrinut. Ima li i ona tajne?

"K Silvijani. Reći ću joj istinu o tebi." Pobledim od straha.

"O meni?" mucam.

"Da, kako si dobar suprug, učtiv, nežan, odličan ljubavnik, brižan gospodar, obrazovan, lep, nadaren ..."

"Čekaj, čekaj. A zašto joj ideš to govoriti? Imaš još nešto?"

"Da, imam. Neka još danas dođe po tebe. Neka te ima. Priuštim joj sreću. Lepa je, mlada, zaradi si dobrog muža.

Samo ne znam šta će reći njezin muž. Nisi znao da je udata?"

"Nisam", izgovorim poluglasno. Bledim. Nesvestica me hvata. A ipak još čujem:

"Tako je. Silvijana je, naime, već poduže udata."

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

Snovi

Jednom je jedan pobozan covek sanjao san kako bezi od lava. Covek pobeze na drvo i sede na jednu granu drveta. Pogledavsi dole ugleda lava koji ga ceka.
Zatim covek pogleda na stranu i ugleda dva pacova kako kruze oko grane, na kojoj je sedio i jedu je. Jedan pacov je bio crn a drugi beo. Cinilo se da ce grana uskoro pasti na zemlju. Covek sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se cinilo da ce upasti u njih.
Covek pogleda iznad sebe da vidi imali nesto zasto bi se mogao uhvatiti.
Ugledao je drugu granu sa sacem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saca. Covjek htede da okusa jednu kap. Pruzio je jezik i oksao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htede da okusa jos jednu kap. Kada to uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sedila ispod njega. Nakon izvesnog vremena probudi se iz svog sna.
Trazeci znacenje sna otisao je do poboznog ucenjaka.
Ovaj mu rece:
„Lav kojeg si vidio je smrt. Uvek te progoni i ide za tobom kuda god da ides. Dva pacova beli i crni pretstavljaju dan i noc. Beli predstavlja dan a crni noc. Oni kruze jedan za drugim, jeduci tvoje vrijeme i priblizavajuci ti smrt.
Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob cekajuci da padnes u njega.
Sace meda je ovaj svet a slatki med je uzivanje ovog svijeta.
Mi volimo da okusamo slatko uzivanje ovog sveta zeleci sve vise i vise. U medjuvremenu se izgubimo u tom uzivanju tako da zaboravimo nase vreme, nasu smrt i nas kraj.“

TEGLA KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se uèini da gubite kontrolu nad svojim zivotom,kada
24 h na
dan nije dovoljno,setite se tegle kiselih krastavaca...i
kafe.
Profesor je stajao pred grupom studenata na satu filozofije i
drzao
neke
predmete iza sebe.Kada je sat poceo,bez reci je podigao
veliku,
praznu
teglu kiselih krastavaca,stavio na katedru i napunio
lopticama za
tenis.Potom je upitao studente da li je tegla puna.Slozili su
se da
jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamencica i sipao ih u
teglu.
Blago
ju je protresao.Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor
izmeðu
loptica.
Tada je ponovo upitao studente je li tegla puna.
Opet su odgovorili da jeste.

Sledeæa kutija koju je profesor uzeo,bila je puna peska.
Kada ga
je
sipao,pesak je,naravno,ispunio sve preostale supljine u
tegli.
Pitao
je još jednom je li tegla puna.Studenti su skruseno odgovorili
da
jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve soljice pune kafe i
sipao ih
u
teglu.Kafa je natopila pesak.Studenti su se smejali.

Sada!'rekao je profesor,dok je smeh zamirao,hoæu da
shvatite da
ova
tegla predstavlja vas zivot.Teniske loptice su važne stvari u
vasem
zivotu:vasa porodica,vasa deca,vase zdravlje,vasa vera i
stvari
kojima se strasno predajete.
To su one stvari uz koje bi vas zivot i dalje bio ispunjen,i
kada bi
sve
drugo nestalo.Kamencici su ostale stvari koje su važne:vas
posao,
vasa
kuca i vas auto.Pesak predstavlja preostale stvari.Male
stvari.
Ako napunite teglu peskom,nema mesta za kamencice i teniske
loptice.
Isto vazi u zivotu.Ako potrosite sve svoje vreme i energiju
na male
stvari,nikada necete imati mesta za one važne stvari.

Vodite racuna o stvarima koje su kljucne za vasu sreæu.

Igrajte se sa decom.
Nadjite vremena za odlazak lekaru.

Izvedite partnera na veceru.

Ponasajte s eponovo kao da vam je 18.

Uvek æe biti vremena da se ocisti kuca i naprave popravci.

Prvo se pobrinite za teniske loptice-stvari koje su vam zaista

važne.Utvrdite svoje prioritete.Sve ostalo je pesak.

Jedan od studenata je podigao ruku i upitao šta je
predstavljala
kafa?
Profesor se nasmejao'Drago mi je da ste pitali.Nju sipam,da
bi vam
pokazao,da bez obzira koliko mislite da vam je zivot pun,
uvek ima prostora za soljicu kafe sa prijateljem.'

Igra……..

Prica se  da su  se jednom  na Zemlji  susrele  sve ljudske osobine i  osecaji.
Ipak, Dosada je u tom neobicnom drustvu  stalno zevala. I, kada  je vec treci put zevnula, Ludost  je, luda kao  i uvek, predlozila:
   Hajdemo  se igrati skrivaca!
Spletka je znacajno podigla obrvu, a  Znatizelja je,  u  nemogucnosti da se suzdrzi, upitala:
   Sta je to igra skrivaca?
   To je igra u kojoj  ja  pokrijem oci  i brojim do hiljadu, dok se vi sakrijete, a kada izbrojim  krecem u potragu. Koji prvi  bude pronadjen, zauzet  ce  moje mesto u sledecoj igri.-  
   Obljasnila je Ludost.
Odusevljenje je poletno  zaskakutalo, dok  se Radost, gotovo bezuspesno  trudila uveriti Sumlju,  koja nikome  ne veruje, i  Mrzovolju, koju nikad  nista nije uspelo zainteresovati, da sudeluje u igri.
No  bilo  ih je jos nekoliko koji  se nisu zeleli igrati…
Istina je pitala zasto bi se ona  sakrivala kada ce  je i  onako pronaci.
Oholost  je drzala  da je igra glupa ( a zapravo  je ljutilo sto zamisao  nije bila  njezina).
Kukavicluk  nije  zeleo  reskirati.
   Jedan, dva, tri…pocela je Ludost brojati.
Lenjost  se sakrila  iza prvog kamena na putu, Vernost  je potrazila  zaklon na nebu, a Zavist je cucala  u sjeni Uspeha, koji se vlastitim snagama popeo  na najvisi  vrh stabla. Velikodusnost  se umalo nije uspela sakriti jer  je svako mesto prepustala svojim prijateljima: kristalno jezero Lepoti, hlad drveta Sramezljivosti, mekocu leptirova leta Osecajnosti, kretanje vetrova Slobodi…A, sebi? Ipak na  kraju  se sklonila, i to u zraku Sunca.
Laz  se sakrila na dnu okeana,  a  zapravo je bila iza duge.
Strast i Pozuda zavukle su se u jedan vulkan, a Zaborav…Zaboravio  je gde  se uopste  sakrio, no  to nije bitno.
Kada  je Ludost  izbrojala do 999, Ljubav jos  nije bila pronasla niti jedno mesto za sebe, jer  joj se  svako cinilo zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ruzicnjak i  zavukla se medju crvene ruze. Kada  je Ludost izbrojala do hiljadu i  pocela traziti, prvo je naravno pronasla Lenjost, koja je bila iza najblizeg kamena. Potom  je cula  kako Vernost na nebu razgovara sa Bogom. Strast i Pozudu osetila je  u podrhtavanju uznemirenog vulkana, a Zavist je pronasla posto je ugledala Uspeh.
Trazeci dalje, Ludost je dosla  do kristalnog jezera i odmah otkrila Lepotu. Sumlju je videla kako sedi na jednom kamenu, jer nije bila sigurna da li je to pravo mesto za nju. Darovitost  je cucala u  svezoj mirisnoj travi, Tjeskoba u mracnoj spilji, Laz ih je sve uveravala da je bila na dnu  okeana (a virile je iza duge), Zaborav  je vec zaboravio da se necega uopste igrao…
Ludost jedino nije mogla pronaci  Ljubav. Trazila ju je  po celom svetu, iza svakog stabla, grma, cveta, na dnu svakog potoka i  na vrhu svake planine, a  kada je skoro vec odustala, pogled joj je zastao na prekrasnom ruzicnjaku. Uzela je stap i  pocela je razmicati ruze.
Odjednom je zacula  bolan vrisak. Trnje se zabolo Ljubavi u oci i silno je ozledilo.Ludost nije znala sto bi od jeda. Izvinjavala se , plakala, molila da je dozvoli iskupljenje, a onda se setila…
Obecala je Ljubavi  da ce od tog trenutka  zauvek ostati sa  njom.
Dakle, otkad se  igra skrivaca prvi put igrala na Zemlji , Ljubav  je slepa, a Ludost  joj je verna  prijateljica.

Da li postoji zlo?

Univerzitetski profesor je izazvao svoje studente sa
sledecim pitanjem: "Je li Bog stvorio sve sto
postoji?"

Studenti hrabro povikase u glas, "Da, jeste!"

"Bog je stvorio sve?" profesor je ponovo zapitao.

"Da, profesore," odgovorise studenti.

Profesor nastavi, "Ako je Bog stvorio sve, onda je
Bog stvorio i zlo, dok ono postoji. I prema principu
da nasa dela govore o tome ko smo mi, sledi da
je Bog zlo!"

Studenti zanemise pred takvim odgovorom.

Profesor je bio prilicno zadovoljan sobom, jer je jos
jednom dokazao studentima da je vera u Boga samo
mit.

Jedan student je podigao ruku i zapitao profesora:
"Mogu li vam postaviti jedno pitanje profesore?"

"Naravno," odgovori profesor.

Student ustade i zapita: "Profesore, da li hladnoca
postoji?"

"Kakvo je to pitanje? Naravno da postoji. Zar ti
nikada nije bilo hladno?" Studenti su se zasmejali
na cudno kolegino pitanje.

Mladi student nastavi, "U stvari, gospodine,
hladnoca ne postoji. Prema zakonima fizike, ono sto
mi smatramo hladnocom, u realnosti je odsustvo
toplote. Svako telo ili objekt je podlozan
izucavanju kada poseduje ili zraci energiju.
Apsolutna nula (-273 C) je totalno odsustvo toplote.
Svaka materija postaje inertna i nesposobna za
reakciju na toj temperaturi. Hladnoca ne postoji. Mi
smo stvorili taj pojam da opisemo kako se osecamo
kada nemamo toplote."

Student nastavi dalje. "Profesore, da li tama
postoji?"

Profesor odgovori, "Naravno da postoji."

"Jos jednom ste u krivu profesore. Ni tama ne
postoji takodje. Tama je u stvarnosti odsustvo
svetla. Mozemo izucavati svetlo ali ne i tamu. U
stvari, mozemo koristiti Njutnovu prizmu da
razlomimo svetlo u vise boja i izucavamo razlicite
svetlosne duzine svake boje posebno. Ne mozete
mjeriti tamu. Jedna zraka svetla moze doci u tamu i
osvetliti je. Kako znate koliko je neki prostor
taman? Mozete meriti samo kolicinu prisutne
svetlosti, zar ne? Tama je pojam koji ljudi koriste
da opisu sta se dogadja kada nema prisustva
svetla."

Konacno, mladic upita profesora, "Gospodine, da li
zlo postoji?"

Sada nesiguran, profesor odgovori, "Naravno, kao sto
sam to vec rekao. Vidimo to svaki dan. Svakodnevno
mozete videti ljudsku necovecnost prema drugim
ljudima. Mnostvo je primera kriminala i nasilja
svuda po svetu. Ove manifestacije nisu nista drugo
nego zlo."

Na ovo je student odgovorio, "Zlo ne postoji
gospodine profesore, ili bar ne postoji samo po
sebi. Zlo je jednostavno odsustvo Boga. To je isto
kao tama i hladnoca – rec koju je covek stvorio
da opise odsustvo Boga. Bog nije stvorio zlo. Zlo
nije kao verovanje ili ljubav, koji postoje isto
kao svetlo ili toplota. Zlo je rezultat onoga sto
se dogadja kada covek ne posjeduje Boziju ljubav u
toplote ili tama koja dolazi kada nema svjetlosti."

Profesor je seo i nije nista rekao.

Ime mladog studenta je bilo – Albert Ajnstajn.

Ево једне лепе приче, коју сам прочитао прошле године у "Политикином забавнику" и уживао читајући, а и шаљући пријатељима:

Човек који је садио дрвеће
Да бисмо заиста открили изузетне особине једног човека, морамо имати ту срећу да посматрамо његово понашање током много година. Ако је оно лишено сваке себичности, ако је његов мотив неизмерна великодушност, ако је апсолутно сигурно да нема ни помисли о икаквој награди и да оставља видљив траг на свету, онда пред собом имамо заиста незаборавну личност...
Пре око четрдесет година пошао сам на дуг пут преко планинских висова потпуно непознатих туристима у тој древној области где Алпи продиру према Прованси.
у време кад сам кренуо на своју дугу шетњу кроз ове напуштене крајеве, све је било гола и безбојна земља око 1200-1300 метара изнад нивоа мора. осим дивље лаванде, ту ништа није расло.
Прелазио сам област на њеном најширем делу и, након три дана хода, нашао се усред невероватне пустоши. Улогорио сам се поред остатака напуштеног села. Претходног дана остао сам без воде и морао сам да је нађем. Иако су биле у рушевинама, ове нагомилане куће налик старим осињацима наметале су мисао да овде некад мора да је постојао извор или бунар. И заиста, био је ту извор, али сад сув. Пет-шест кућа изједених ветром и кишом, без кровова, и сићушна капела са својим трошним звоником стајало је као куће и капеле у живим селима, али сав живот био је нестао.
Био је диван јунски дан, сјајан и сунчан, али преко ове незаклоњене земље, високо на небу, ветар је дувао неподношљивом жестином. Урлао је преко костура кућа као звер коју су узнемирили док једе. Морао сам да преместим логор.
Након пет сати хода још нисам нашао воду и ништа ми није уливало наду ни да ћу је наћи. Свуда око мене била је једнако суша, исте оштре траве. Учинило ми се да у даљини видим мали црни обрис, усправан, и помислио сам да је то дебло усамљеног стабла. За сваки случај, кренуо сам према њему. Био је то пастир. Око њега на спеченој земљи лежало је тридесетак оваца.
Дао ми је да се напијем из његовог суда од тикве и, мало касније, одвео ме у своју пастирску кућицу у једном прегибу у долини. Извлачио је воду, одличну воду из веома дубоког природног извора изнад кога је био саградио примитивни чекрк. Човек је мало говорио. То је навика оних што живе сами, али изгледао је сигуран у себе и својом сигурношћу уливао је поверење. То је било неочекивано у овој пустоши. Није живео у колиби, већ у правој кући саграђеној од камена, доказ како је сопственим напорима обновио рушевину коју је нашао ту кад је дошао. Кров му је био јак и здрав. Ветар је по његовом црепу опонашао звук ударања мора у обалу.
Кућа је била уредна, посуђе опрано, под пометен, пушка подмазана, на ватри се кувала чорба. Приметио сам да је свеже обријан, да су му сва дугмад чврсто ушивена, одећа окрпљена с великом пажњом која закрпу чини невидљивом. Поделио је своју чорбу са мном и после тога, кад сам му понудио дуванкесу, рекао ми је да не пуши. Његов пас, тих као и он, био је љубазан без понизности.
од самог почетка подразумевало се да ћу ту провести ноћ, најближе село било је удаљено више од дан и по. Осим тога, била ми је савршено позната природа ретких села тог краја. Има их четири-пет доста далеко раштрканих једна од других по овим планинским падинама, међу шумарцима белог храста, на самим крајевима колских путева. У њима живе дрвосече које праве угаљ и живот им је тежак. Породице, натрпане заједно у уским домовима у клими која је изузетно оштра и лети и зими, не налазе излаза из непрестаних сукоба. у сталној жељи за бекством неразумна амбиција достиже ванредне размере. Мушкарци одвозе кола напуњена угљем у град, а онда се враћају. Најздравије личности ломе се под непрестаним теретом посла. Жене су пуне горчине. У свему је такмичење, око цене угља као и око клупе у цркви. Врлине се боре међу собом, пороци се боре међу собом, и ту је непрестана општа борба између порока и врлина. Поврх свега, једнако дување ветра раздражује живце. Влада епидемија самоубистава и бројни случајеви лудила, готово увек убилачког.
Пастир је извадио торбу и хрпу жирева изасуо на сто. Почео је да прегледа један по један с великом пажњом одвајајући добре од лоших. Ја сам пушио лулу. Понудио сам се да му помогнем, али рекао ми је да је то његов посао. Заиста, видећи с коликом се пажњом посветио овом послу, нисам наваљивао. То је био читав наш разговор. Кад је у гомили добрих имао доста жирева, избројао их је у паковања по десет. Док је ово радио, издвојио је још жирева избацујући мале и оне који су имали чак и најмању пукотину, јер их је прегледао веома пажљиво. Кад је пред собом имао стотину савршених жирева, стао је и пошли смо на спавање.
Друштво овог човека донело ми је осећање мира. Следећег јутра сам га питао могу ли да останем с њим читав дан и одмарам се. То му је било сасвим природно. Или, тачније, одавао је утисак да ништа не може да га узнемири. Овај одмор ми није био неопходан, али био сам радознао и хтео сам да сазнам више о овом човеку. Пустио је своје стадо из тора и одвео га на пашњак. Пре одласка, у канту воде потопио је врећицу са жиревима које је тако пажљиво одабрао и избројао.
Приметио сам да као штап за ходање носи гвоздену шипку дебљине палца дугу око метар и по. Кренуо сам попут неког ко је пошао у шетњу, идући упоредо с њим. Пашњак за овце лежао је у дну мале долине. Препустио их је бризи свог пса и кренуо да се пење ка месту где сам стајао. Уплашио сам се да ће ме прекорети због наметљивости, али ништа од тога: кренуо је туда и позвао ме је да, ако немам ништа боље да радим, пођем с њим. Наставио је још двеста метара узбрдо.
Стигавши на место на које се упутио, почео је гвозденим штапом да удара по земљи. Тако је направио рупу у коју је сместио један жир, након чега је опет покрио рупу. Садио је храстове. Питао сам га да ли му земља припада. Рекао је да не. Да ли зна чија је земља? Није знао. Мислио је да је општинска или, можда, припада некоме коме није стало до ње. Њему самом није било важно ко је власник. Садио је својих стотину храстова веома пажљиво.
Након подневног обеда, наставио је са садњом. Мора да сам био прилично упоран у испитивању, јер ми је одговарао. Већ три године садио је дрвеће у овој дивљини. Посадио је сто хиљада. Од тих сто хиљада, двадесет хиљада је изникло. Израчунао је да је због глодара и непредвиђених замисли провиђења изгубио још половину. Тако је остало десет хиљада храстова који ће порасти на овом месту где пре није било ничега.
У том тренутку почео сам да размишљам колико може да му буде година. Био је сасвим сигурно старији од педесет. Педесет пет, рекао ми је. Звао се Елзеар Буфије. Имао је некад фарму у долини, где је провео већи део живота. Изгубио је сина јединца, а онда и жену. Повукао се у ову осаму, где је нашао задовољство у спором животу, са својим стадом оваца и псом. Закључио је да ова земља умире од потребе за дрвећем. Додао је да је, пошто није имао важнијег посла, одлучио да поправи ту ситуацију.
Како сам у то време, упркос својој младости, водио усамљенички живот, умео сам да будем пажљив према усамљеним душама. Ипак, погрешио сам. Сама моја младост ме је навела да посматрам будућност кроз себе самог и некакво трагање за срећом. Рекао сам му да ће за тридесет година ових десет хиљада стабала бити величанствени. Одговорио је врло једноставно да ће, ако га Бог одржи у животу, за тридесет година засадити још толико дрвећа да ће тих десет хиљада бити као кап воде у океану.
Такође је почео да проучава гајење букава и поред куће је имао расадник који је направио од проклијалих букових жирева. Његове мале саднице, које је оградом штитио од оваца, дивно су расле. Букве је мислио да засади у дну долина где, рекао ми је, влага лежи само неколико метара испод површине тла.
Идућег дана смо се растали.
Следеће године, 1914, избио је рат у коме сам учествовао пет година. Пешадинац тешко да је имао времена да размишља о дрвећу. Искрено, читава ствар није оставила дубок утисак на мене, схватио сам то као хоби, као сакупљање марака и заборавио на то.
Кад сам оставио рат за собом, имао сам малу суму од демобилизације и огромну жељу да удахнем мало свежег ваздуха. Без икаквог другог циља осим тога, опет сам кренуо путем кроз голети.
Природа се није изменила. Ипак, иза напуштеног села угледао сам у даљини некакву сиву измаглицу која је као тепих покривала планинске врхове. Од јуче сам поново почео да мислим на пастира који је садио дрвеће. Десет хиљада храстова, помислио сам, заиста заузимају приличан простор. за тих пет година видео сам превише људи како умиру а да с лакоћом не помислим да је Елзеар Буфије умро, нарочито зато што човек кад има двадесет година људе од педесет сматра старцима којима није ништа остало осим да умру. Није умро. Заправо, био је изузетно живахан. Променио је посао. Сада је имао само четири овце, али, уместо њих, стотину кошница. Отарасио се оваца јер су му угрожавале дрвеће. Јер, рекао ми је (а и сам сам се у то уверио) да га рат уопште није узнемирио. Наставио је да сади без престанка.
Храстови из 1910. године имали су тада десет година и били су виши од обојице. Био је то упечатљив призор. Био сам дословно без речи, а како он није говорио, провели смо читав дан ходајући у тишини кроз његову шуму. Састојала се из три дела, једанаест километара дужине и, на најширем делу, три километра ширине. Кад сам помислио да је све ово дошло из руку и душе овог једног човека - без помоћи технике - увидео сам да људи могу да буду једнако успешни као Бог у стварима које нису уништавање.
Следио је своју идеју, букве које су ми сезале до рамена и пружале се све док је око могло да досегне биле су сведок томе. Храстови су сада били јаки и дебели и прошло је време кад су зависили од милости глодара. Што се замисли провиђења тиче, да би се уништило дело које је створено, сад би био потребан циклон. Показао ми је дивне скупине букава од пре пет година, то јест из 1915, кад сам се борио на Вердену. Засадио их је у дну долина, где је веровао, и био у праву, да има воде близу површине. Биле су нежне као младе девојке и веома чврсте.
Изгледало је да стварање долази као ланчана реакција. Он није бринуо о томе, следио је упорно свој задатак у свој његовој једноставности, али идући доле ка селу угледао сам воду како јури у изворима који су, у мом живом сећању, одувек били суви. Било је ово најупечатљивије оживљавање које ми је показао. У овим изворима је, у древна времена, жуборила вода. Нека од тих суморних села које сам раније поменуо саграђена су на местима древних галско-римских насеља, чији су трагови још остали. и археолози, који су ту истраживали, нашли су рибарске удице на местима на којима су у двадесетом веку биле потребне цистерне да би људи имали малу залиху воде.
Ветар је, распростирући семе, такође радио своје. Како се вода поново појавила, тако су се појавиле и врбе, рогоз, ливаде, вртови, цвеће и извесна сврха живљења. Али, преображај се десио тако постепено да је постао разумљив и није изазвао изненађење. Ловци који су се пели у брда у потрази за зечевима и дивљим свињама приметили су ширење малог дрвећа, али су то приписали природном инату земље. Зато се нико није мешао у дело овог човека. Да су га открили, покушали би да га омету. Али, никад нису посумњали у њега. Ко би међу сељацима или управницима икада посумњао да би неко могао да покаже такву упорност у спровођењу овог величанственог чина великодушности?
Од 1920. године никад нисам пустио да прође година, а да не посетим Елзеара Буфијеа. Никад га нисам видео да се колеба или сумња, мада сам Бог зна кад је Он сам уплео прсте! Нисам ништа рекао о његовим разочарењима, али лако можете да замислите да је за такво достигнуће било неопходно савладати злу коб, да је за победу такве страсти било потребно борити се с очајањем. Једне године засадио је десет хиљада јаворова. Сви су увели. Следеће године одустао је од јаворова и вратио се буквама које су напредовале боље и од храстова.
Да би се добила права представа о овој изузетној личности, не треба заборавити да је радио у потпуној самоћи, тако потпуној да је пред крај живота изгубио навику да говори. Или, можда, једноставно није видео потребу за тим.
Године 1933. посетио га је запањени шумар који му је забранио да пали ватру на отвореном простору, да се не би угрозила природна шума. Било је то први пут, рекао му је овај наивни човек, да је примећено да шума израсте потпуно сама. У то време размишљао је о садњи букава на месту које је било дванаест километара удаљено од његове куће. Да би избегао доласке и одласке - јер је тада имао седамдесет пет година - намеравао је да сагради камену кућицу на месту где буде садио. То је учинио следеће године.
права делегација дошла је 1935. године да прегледа ову „природну шуму”. Ту је била једна важна личност из „Вода и шума”, посланик и техничари. Изговорене су многе непотребне речи. Одлучено је да се нешто учини али, срећом, ништа није учињено, осим једне заиста корисне ствари: стављање шуме под заштиту државе и забране да било ко ту сече дрвеће и прави угаљ. Јер, било је немогуће одолети лепоти младог дрвећа у пуном сјају, оно је зачарало и самог посланика.
Имао сам пријатеља међу главним шумарима који су били у делегацији. Разјаснио сам му тајну. Једног дана следеће седмице заједно смо отишли да потражимо Елзеара Буфијеа. Нашли смо га како вредно ради двадесетак километара од места где је обављена инспекција.
Овај главни шумар није случајно био мој пријатељ. Разумео је вредност ствари. Умео је да ћути. Понудио сам им јаја која сам као поклон донео са собом. Поделили смо ужину на три дела, а онда провели неколико сати у немом уживању у пејзажу.
Кад смо дошли, падина је била покривена дрвећем високим шест-седам метара. Сећао сам се како је место изгледало 1913: пустиња... Миран и равномеран рад, жив планински ваздух, његова штедљивост и, изнад свега, ведрина његове душе дали су старцу одлично здравље. Био је то божији атлета. Питао сам се колико још хектара треба да покрије дрвећем.
Пре одласка, мој пријатељ дао је само кратак предлог о неким врстама дрвећа за које је земљиште изгледало погодно. Није био наметљив. „Из јако доброг разлога”, рекао ми је касније, „овај човек зна много више о овоме него ја.” После још једног сата хода, носећи ову мисао са собом, додао је: „Он зна много више о овоме од икога - и нашао је савршен начин да буде срећан!”
Захваљујући напорима овог главног шумара, шума је заштићена а с њом и срећа овог човека. Поставио је три шумара за њихову заштиту и тако их испрепадао да су остали равнодушни према свим бокалима вина које су могле да понуде дрвосече да би их подмитиле.
Шума није била ни у каквој великој опасности осим у рату 1939. године. Тада су аутомобили ишли на алкохол који се правио од дрвета, а њега никад није било довољно. Почели су да секу неке од храстова из 1910. године, али дрвеће је стајало тако далеко од било какве железнице да се тај подухват с финансијске тачке гледишта показао лош и ускоро је напуштен. Пастир никад није сазнао за то. Био је тридесет километара далеко, мирно настављајући свој задатак, неометен ратом из 1939. као што није био ни оним из 1914. године.
Елзеара Буфијеа последњи пут сам видео у јуну 1945. Имао је тада осамдесет седам година. Још једном сам кренуо својом стазом кроз дивљину да бих открио да, упркос рушевинама у којима је рат оставио читаву земљу, између долине реке Дуранс и планине сад вози аутобус. Овом прилично брзом превозном средству приписао сам чињеницу што нисам препознао оријентире које сам знао из својих ранијих посета. Изгледало је такође да ме пут води кроз сасвим нове пределе. Морао сам да питам за име села да бих се уверио да заиста пролазим кроз исти крај који је некад био тако уништен и пуст. Аутобус ме је оставио у Вергону. ово сеоце од десетак кућа 1913. године имало је три становника. Били су дивљаци, мрзели су се и за живот су зарађивали постављајући замке за дивљач: физички и морално, нису били много напреднији од праисторијских људи. Коприве су прождирале напуштене куће које су их окруживале. Живели су без наде, могли су само да чекају смрт: ситуација која тешко да некога може да доведе до врлине.
Све се то променило, чак и сам ваздух. На месту сувих, грубих налета ветра који су ме давно дочекали, сад ми је шапутао нежни поветарац носећи слатке мирисе. Из висина је долазио звук налик на текућу воду: био је то звук ветра у дрвећу. И најневероватније од свега, чуо сам звук праве воде која се улива у базен. Видео сам да су саградили чесму, да је пуна воде и, што ме је највише узбудило, да су поред ње посадили липу која је имала бар четири године: већ је била одебљала, неоспорни симбол ускрснућа.
Даље, Вергон је показивао знаке рада за који је неопходна нада: значи, мора да се и нада вратила. Рашчистили су рушевине, срушили попуцале зидове и поново подигли пет кућа. Сеоце је сада бројало двадесет осам становника укључујући четири млада брачна пара. Нове куће, свеже омалтерисане, биле су окружене вртовима у којима је, помешано али ипак пажљиво засађено, расло поврће и цвеће, купус и грмље ружа, лук и зевалице, целер и сасе. Било је то сада село где би човек пожелео да живи.
Од тог места наставио сам пешке. Рат који је управо био завршен није дозволио пуно цветање живота, али Лазар је био ван гробнице. На нижим обронцима планине видео сам њивице јечма и ражи, у дубинама узаних долина ливаде су добиле зелену боју.
Било је потребно само осам година од тада да читав крај засја од здравља и напретка. На месту рушевина које сам видео 1913. године, сад су лепе фарме, чисто омалтерисане, сведочећи о срећном и удобном животу. Стари извори, напуњени од киша и снегова које чува шума, опет теку. Њихове воде сад су каналисане. Поред сваке фарме, међу шумарцима јаворова, чесме се изливају на тепихе свеже метвице. Мало-помало, села су поново изграђена. Људи из долина, где је земљиште скупо, доселили су се овде доносећи младост, покрет, дух пустоловине. По путевима срећете срдачне мушкарце и жене, дечаке и девојчице који разумеју смех и који су повратили укус за традиционалне сеоске фестивале. Рачунајући и раније становнике краја, који сада не могу да се препознају због живота у изобиљу, и новопридошле, више од десет хиљада људи своју срећу дугује Елзеару Буфијеу.
Када помислим да је један човек, ослањајући се само на своје сопствене физичке и моралне снаге, успео да једну пустињу претвори у ову земљу Кане, уверен сам да се, упркос свему, треба дивити људскости. Али, кад узмем у обзир истрајност, величину душе и несебичну посвећеност потребну да би дошло до овог преображаја, испуњава ме неизмерно поштовање за овог старог, неуког сељака који је умео да изврши дело достојно Бога.
Елзеар Буфије умро је мирно 1947. године, у дому за старе у Банону.
***
Први пут објављена у „Вогу” 1954. године, ова прича била је дар Жана Жиноа свету.
(Превела Весна Ухрин)

Jedan je decačić upitao svoju majku: "Zašto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš."

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.

Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Naposletku je zazvao Boga i upitao:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori....
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna!
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove pogreške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrosti da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da postojano bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače. To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba!!!
Vidiš, sine moj! Lepota žene nije u odeći koju nosi, u njezinoj figuri, ili u načinu na koji se češlja.
Lepota žene mora se videti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce - mesto gde stanuje ljubav."

Priča o ljubavi

Nekada davno postojalo je ostrvo na kome su živeli: Sreća, Tuga, Taština,
Bogatstvo, Znanje i Ljubav. Jednoga dana je objavljeno da će ostrvo potonuti,
tako da su svi, koji su imali, pripremili svoje čamce i otišli. Ljubav je jedina ostala.
Želela je da bude tu do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo skoro potpuno potonulo, Ljubav je odlučila da potraži pomoć.

Bogatstvo je upravo prolazilo pokraj ostrva u velikom čamcu.
Ljubav je rekla: “Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?”
Bogatstvo je odgovorilo: “Ne, ne mogu. Imam mnogo zlata i srebra u čamcu
i nema mesta za tebe.”
Tada je Ljubav odlučila da potraži pomoć od Taštine koje je tu prolazila u prelepom čamcu.
“Taštino, pomozi mi!”
“Ne mogu ti pomoči Ljubavi. Pa ti si sva mokra i možeš uništiti moj čamac.”
Posle Taštine naišla je Tuga, pa je Ljubav i od nje zatražila pomoć.
“Tugo, molim te, pusti me da idem sa tobom!”
“O, ja sam tako tužna i treba mi samoća. Ne, ne mogu te povesti sa sobom.”
A onda je Sreća prošla pored Ljubavi, ali je bila toliko srećna da nije ni primetila
da je ostrvo skoro sasvim potonulo i da Ljubav traži pomoć. A Ljubav ju je zvala i zvala!

Odjednom, začuo se glas: “Ljubavi, dođi, ja ću te povesti!”
Ljubav je bila toliko zahvalna i srećna da se nije setila da upita stranca kako mu je ime.
A stranac je, čim je Ljubav iskrcao na obalu, otišao svojim putem.
Tada je Ljubav upitala Znanje ko je bio ovaj stranac.
Znanje je odgovorilo: “Bilo je to Vreme!”
“Vreme?!”, začudila se Ljubav, “ali zašto mi je baš Vreme pomoglo?”
Znanje se nasmejalo i sa dubokom mudrošću odgovorilo:[/color]“Zato, jer je jedino Vreme sposobno da shvati koliko je Ljubav velika!”

Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vest javio se svojim roditeljima.
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali pre toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina videti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upznamo.
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubi jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde drugde da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gde ce ziveti.
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!
- Sine, ti ne razumes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.
U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija veruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju telo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.

Sokrat je vazio za mudraca.
Jednog ga dana potrazi neki covjek i rece:
-Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?
-Trenutak, odgovori Sokrat. Prije nego mi ispricas volio bih da prodes jedan brzi test: jesi li to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?
-Tri sita?
-Da, odgovori Sokrat. Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da je istinito ono sto mi zelis ispricati?
-Ne, pa i nisam. Nisam vidio samo sam cuo kako pricaju.
-Dobro! Ne znas dakle je li to istina. Probajmo iznova: pokusajmo prosijati drugacije, sada cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?
-Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.
-Dakle, nastavi Sokrat, zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj napravio?
-Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.
-Dakle, zakljuci Sokrat, ono sto si mi htio ispricati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.
"Medju prijateljima treba voljeti ne samo one, koje zaloste vase nesrece, nego i one koje nam ne zavide na sreci"  

Veruj u svom srcu !

Veruj u svom srcu,
da nesto divno
treba da se desi!

Voli svoj zivot.

Veruj u svoju snagu
i u svoj licni potencijal,
i u svoju prirodnu dobrotu.

Probudi se svakog jutra
sa srecom , zato sto si ziv.

Otkrivaj da je svaki dan,
prekrasan,
i pozeli to svima na svetu.

Spoznaj misteriju zivota,
u sebi i u drugima,
jer je oko tebe
svakoga novog dana.

Ne boj se da kazes sebi
da si najbolji i da si savrsen,
to je bit tvoje covecnosti.

Dopusti onima koji te vole
da te vole i da ti pomognu.

Imaj poverenja
da bi mogao da primas.

Gledaj sa srecom na danas,
jer danas je jedino sto stvarno imamo.

Zivi ovaj dan lepo.
Pusti suncu da te greje.
Napravi svoju vlastitu dugu.

Otvori se za sve mogucnosti,
za mogucnosti i cuda.

UVEK VERUJ U CUDA !


LjUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada vise nije bilo nacina da ode sa ostrva. Svi camci, brodovi i splavovi vec su otplovili a za pravljenje novih vise vremena nije bilo. Ljubav je pocela da doziva upomoc.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udavicu se - rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe Ljubavi. Ako i ti budes usla, bojim se potonucemo - rece Bogatstvo i ode.

Ljubav je pocinjala da hvata panika. Ostrvo je vise tonulo i vode je bilo vise. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoc. Onda je na svom splavu naisla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bilo bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav vec hvata ocaj . Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera, jos uvek su je nagonili da i dalje doziva u pmoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac . Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo. - I jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom .

Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to niotkuda , pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi Ruku ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo VREME.
- Vreme? - Upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.


DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja. Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog. Ali konj ga je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom. Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bo hrom. Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si srecan, tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. TO JE ZIVOT.

   

Prozor

Dva muskarca, obojica jako bolesni, zajedno su lezali u bolnici. Jedan od njih je svakoga dana mogao sedeti na svom krevetu zbog izdvajanja vode iz njegovih pluca. Njegov krevet je stajao uz jedini prozor u sobi.
Drugi muskarac je morao stalno lezati na ledjima.

Brzo su se upoznali i razgovarali celoga dana. Pricali su o svojim porodicama, poslu, gde su bili u vojsci i gde na odmoru. Svakog dana je muskarac koji je sedeo do prozora opisivao drugome stvari koje je video napolju.

Muskarac na drugom krevetu je poceo ziveti za te trenutke kada je njegov prijatelj sedeo i pricao o dogadjajima i bojama spoljasnog sveta.
Prozor je gledao na park uz jezero s labudovima. Guske i labudovi su se igrali u vodi, a mala su deca spustala svoje camce u vodu. Mladi parovi su zagrljeni setali uz cvece svih boja. Veliko , staro i snazno drvece je ulepsavalo kraj, a u daljini su se videla svetla grada.

Kada je muskarac do prozora detaljno objasnjavao sve to, njegov je
prijatelj na drugom krevetu bi zatvorio oci i zamisljao sve te slikovite prizore. Jednoga dana mu je muskarac do prozora opisivao paradu, koja se kretala uz jezero. Bez obzira sto njegov prijatelj nije cuo tu muziku, on ju je video u svojoj glavi . Tako su prolazili dani i nedelje.

Jednog jutra je sestra donela vodu za umivanje i do prozora pronasla telo muskarca koji je u snu mirno umro. Bila je tuzna i pozvala je medicinsko osoblje koje je iznelo telo iz sobe. Tada je drugi muskarac zamolio da ga pomakunu do prozora. Sestra mu je sa zadovoljstvom udovoljila, pobrinuvsi se da se udobno namesti i ostavila ga samog.

Uz veliki napor podigao se polako na laktove kako bi po prvi put pogledao spoljasnji svet. Konacno je imao priliku da sam uziva u lepotama. Pogledao je kroz prozor i ugledao prazan zid.

Kada se sestra ponovo pojavila, muskarac je pitao koji je to razlog da je pokojni prijatelj tako lepo opisivao stvari u spoljasnjem svetu. Sestra mu je rekla da je bio slep i da nije mogao videti zid koji je stajao ispred prozora.

Sestra je odgovorila: "A mozda je ipak hteo usreciti vas."

   

Jedna greska na zeni

Kada je Bog napravio zenu, dosao je do sestog dana, radeci prekovremena.

Jedan andjeo je dosao i pitao ga: "Zasto koristis tako puno vremena na nju?"

I Bog odgovara: "Jesili ti vidio sve specifikacije, sto sam joj dao da je formiram?"

"Ona mora znati prati, ali ne smije da bude od plastike, imati vise od 200 pokretnih zglobova, svi moraju imati mogucnost za promjenu, i usput da svaka dijeta funkcionise, i jos da ima krilo za najmanje cetvero djece... ali u isto vrijeme da ima poljubac, da moze izlijeciti od jednog povredjenog koljena do slomljenog srca, i sve ce ovo da radi sa samo dvije ruke."

Andjeo se zacudio svim tim vjestinama.

"Sa samo dvije ruke... Nemoguce!"

"I ovo je samo standardni model?!"

"To je puno posla za jedan dan... sacekaj sutra pa je dovrsi."

"Ne zelim to, protestirao je Bog. Tako sam blizu da zavrsim ovo bice, sto je meni srcu drago.

Kad se razboli, sama se izbori da ozdravi, i moze da radi 18 sati dnevno."
Andjeo se priblizio i dotaknuo zenu.

"Boze, kako si je napravio tako meku."

"Jeste, mekana je", kaze Bog, ali napravio sam je da ima i snagu. "Neces vjerovati sta sve moze da uradi i da izdrzi."

"Moze li misliti?" pita Andjeo.

Bog odgovara: "Nije samo da moze misliti, ali moze da saradjuje i da pravi dogovore."

Andjeo nesto vidi, sto mu je privuklo paznju, i dotakne zenino lice...

"Boze, izgleda da ovaj model ima jednu propust. Jesam ti rekao da puno stvari stavljas na nju."

"Nije to nikakav propust... to je jedna suza". ispravi ga Bog.

"Zasto je to?", upita Andjeo.

I Bog kaze: "Suza je njezin nacin da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoca, njen bol i njen ponos."

Ovo je ostavilo jak utisak na Andjela; "Ti si genije, Boze. Na sve si mislio. Zena je sjajno bice!!"

To je istina! Zena ima snagu, sto joj se covijek divi. One podnose teskocu, da nose tugu, ali znaju za srecu, ljubav i svoje misljenje.

One se smiju, kad zele da vrisnu. Zene pjevaju, kada zele da placu. Placu kad su srecne i smjeskaju se kad su nervozne.

Bore se za ono u sto vjeruju.

One su protiv nepravde.

Ne uzimaju "ne" za odgovor, ako ima drugi i bolji nacin za resenje. Sve od sebe daju za svoju porodicu. One prate jednu prijateljicu doktoru, zato sto se boji doktora. I zena voli bez granice...

One placu kad im djeca nesto novo u zivotu dozive, i raduju se dobroti svojih prijatelja.

One se raduju kada cuju za neko rodjenje ili vjencanje.

Srcej njihovo se slomi kad cuju za smrt neke drage osobe.

One tuguju za izgubljenim voljenim osobama, ali jake su i kada nema vise nista za sta da se bore.

Zene znaju da jedan poljubac i zagrljaj moze da zalijeci jedno slomljeno srce.

Ali, nalazi se jedna greska kod zene:

Ona zaboravi koliko vrijedi.

Jedna po jedna

Jedan covek setao je u predvecerje po praznoj plazi u Meksiku. Dok je hodao, primetio je jednu osobu na velikoj udaljenosti. Kada je prisao nesto blize, video je kako se neki covek ocito iz tog kraja, saginje i nesto podize a zatim baca u vodu. Svaki cas bacao je nesto u okean.

Kada je covek koji je setao prisao jos blize, video je da dugi covek podize jednu po jednu morsku zvezdu koje je voda izbacila na obalu i da ih vraca u vodu. Prisao mu je i rekao:
- Dobro vece, prijatelju. Pitao sam se sta to radite.
- Vracam zvezde natrag u okean. Znate, sada je velika oseka i sve ove zvezde ostale su na suvom . Ako ih ne vratim u more , uginuce.
- Shvatam - ali na plazi leze hiljade morskih zvezda. Ne mozete sve da vratite u vodu. Previse ih je. Sem toga, to se desava na stotinama plaza
duz obale. Zar ne vidite da jednostavno ne mozete nista da ucinte?

Covek se nasmesio. Sagnuo se podigao jos jednu morsku zvezdu. Dok je vracao u okean, odgovorio je:
- Ucinio sam nesto bar za ovu.  :sad:

Zaljubljen u ljubav

" Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju .

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta i podario mi komadic zivota, moguce je da je ne bih kazao sve sto mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje , sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedem zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno , izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.

Boze moj, kad bih ja imao jedan komadic zivota ... ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darivao krila ali bih prepustio da sama nauce da lete, stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...

Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca,
da ga je zauvek uhvatilo. Naucio sam da covek ima pravo da gleda grugog odozgo, jedino kada treba da mu pomogne da ustane da se uspravi. Toliko toga sam mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kad me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem."

EHO

Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom, dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu: "Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti, pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" Dečak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predivan si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'. Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih dela. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, podari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razumevaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo tvojih dela."     :smiley:

Ljubav


Devojka upita svog decka: "Da li si zaljubljen u mene?"' On odgovori:
Ne! Ona ga pita: "Mislis li da sam lepa?"
On odgovori Ne! Ona ga opet pita: "Da li sam ja u tvom srcu?" On odgovori Ne! Na kraju ga upita: "Da te napustim, da li bi plakao za